Кућа од снова

Chashitsu Tetsu tea house designed by Tujimori Terunobu

Још једна ноћ пружа ти уточиште у мојим сновима. Наши бескрајно дуги разговори буде ме са осмехом на лицу а онда долази зора и попут осеке носи све са плаже на којој смо лежали и посматрали звезде. На којој смо оставили наше трагове. Речи, осмеси, погледи, све се дави у дубини несвесног. Остаје само со у отвореним ранама.

У мојим сновима ми покушавамо да саградимо снове од снова. Али попут каквог неимара из неке народне песме, плашим се да помислим шта би могла бити жртва за опстанак једне такве грађевине.

Не плашим се за себе већ за тебе. Ја сам својим зверима одавно дао име и ставио поводац око врата. Да ли си ти спремна да спознаш своје?

Учинило ми се да сам видео звезду падалицу. Замисли жељу. Ја желим поново да се мучим покушавајући да се присетим твог лица и имена, обликујући их јутарњим зрацима. Шта си ти пожелела?

Перон 23

snowier_train_railway_station

Падао је снег на железничкој станици те ноћи. Узбуркани звук из дрвеног тела виолине управљао је  несигурне кораке кроз вејавицу ка купеима из којих је пригушено допирао. То није била обична ноћ. То је била ноћ наквашене леве чарапе и лица које је до носа било умотано у мараму боје вина. Хладни северац се играо Бога са тканином  и вајао пределе у њој док је она лепршала попут поносно уздигнуте заставе која се виори на пустом пољу дуго након што је битка окончана.

Издужена сенка у прљавосивом капуту са капуљачом смањивала се како би пролазила испод светиљке, да би како би одмицала наново расла, несвесно пратећи нагле осцилујуће промене виртуоза на виолини. У ранцу на леђима који је био празан носила је свој терет.

Сузним очима се у даљини учини да виде сенку како се нагиње са воза на перону број двадесет три. У том тренутку зачу се пиштаљка и први глас који је особа без карте и одредишта чула у задњих неколико часова: „Полазаааак!“ Штофано плаво одело кондуктера нестаде, а дим из локомотиве поче јаче да куља и вагони се покренуше. Звук се разлеже кроз ноћ и разби у парампарчад вакуум овог тренутка. Кораци се убрзаше, а кроз мараму поче да избија пара, једна незаустављива сила јурила је за другом ка крају перона.

Убрзано уздизање и спуштање груди и у једном тренутку бескрајна тишина док је рука била испружена ка огради задњег вагона, а затим хладноћа. Бескрајно белило снега под месечином испуњавало је њен поглед док се држала за ограду. Месечина успе да украде и ивицу њене горње усне, прамен косе и обрис мале тетоваже када се рукавица поремети док се дизала на платформу задњег вагона.

Врата се отворише и врелина воза је прогута. Месечина је све то посматрала али већ следеће ноћи више ничега се није сећала.

Само

vojvodina-put-nevreme-ravnica

Несагледива равница Војводине, депресија дугачких улица и понеког усамљеног дрвета које умире док ватрена лопта на хоризонту нестаје. Сваки минут проведен на овом месту чини да се  осећам све мањим и беспомоћнијим. Хладни ветар дува ми у лице док гледам у даљину која носи питања: Када сам кренуо? Зашто сам кренуо? Шта је мој циљ?

Тамна сенка искривљене крошње својим последњим трзајем покушава да разбије једноличност али не успева. Мој циљ је само да стигнем до следећег села.

Слободне асоцијације

Freud_Sofa

 

Понекад се осећам као облак, као номад који нема свој дом. Понекад ми дође да лутам улицама док се не изгубим у очима људи и њиховим неиспричаним причама. Некада пак да не идем никуда, да утеху пронађем у писаној речи о којој је неко мислио пре него што ју је забележио на папир. Сада се кријем иза речи које и сам записујем.

Ноћ је пала и деца се играју жмурке. Да ли се сећаш како су лета била топлија када смо били мали? Мрак је био тамнији. Фали ми тог мрака сада. Фале ми обриси чудовишта у гранама, диносаурси. Да ли се сећаш бола? Пао сам са бицикле, одрао сам целу леву ногу и после су ми је од прашине и крви чистили ракијом, пекло је. Сећам се када сам прекрштених руку надурен одјурио кући јер нешто није било по мом.

Та сећања данас делују тако далеко и бледе. То ме плаши, лажем. Не плаши ме, остављају ме равнодушним ствари које би требало да ме плаше и због којих би требало да будем радостан. Равнодушност према чудовиштима која су стварна. Психопатама које не презају ни од чега како би постигли свој циљ без обзира на све. Ево, сада осећам бес али за десет минута када завршим овај текст њега више неће бити. Остаће само осећај празнине и незадовољства због колективне тупости који ће бити замењен кратким осећањем среће када исти овај текст прочита неколико људи до којих ми је стало.

Понекад се осећам као напета струна, чивија ограничава моју слободу да једном будем мол а једном дур, да осцилирам у својој лудој пројекцији овог лудог света који луди. Сви увек осцилирамо између два пола. Онога што је сада и нечег бољег што би могло да буде. Један додир и дур се претвара у мол, али исто тако…

Центурион

The_Lone_Centurion_by_csgirl

 

Свест се шуња руку под руку са светлошћу и заједно полагано просецају свој пут кроз звездано небо доносећи са собом поплаву. Тада, као да неко баци уже и викне:”Хајде! Брзо!” И ако се у том тренутку не ухватиш и хитро успењеш уз њега, изгубићеш и обрисе малопређашњег сна за који си са убеђењем веровао да је стварност. Све је изгубљено у измаглици пређашњих сећања која ће се насумично у разним тренуцима будити по неким својим правилима. Та правила нама нису знана и пред њима ми смо немоћни.

Велика црна слова на белим страницама која стварају слике, мирисе и додир у уму. Женска силуета у сутону и шапат ношен ветром преко мирне реке на којој алас скупља своје мреже. Поноћно Сунце на крилима јастреба који је смртно рањен и пада претварајући се у последњу кап која ће реку свесности излити преко насипа. Центурион који се хвата за уже и покушава да се задржи још само мало! Слатки, лепљиви снови клизе му низ прсте и он схвата да је све изгубљено као и много пута до тада. Али без обзира на то, са осмехом на лицу он се пушта и док се његов црвени плашт виори кроз ваздух он затвара очи да би их поново отворио под црвеним покривачем.

Пакт

jar

Понудила ми је пакт.

Дођи и постани део мог света, рекла је.

У том тренутку време се зауставило и јасно сам могао да видим честице прашине како мирују у уском зраку светлости који је усамљено губио борбу против таме, нежно пулсирајући на ивици постојања. Превише ситни, непокупљени стаклићи разбијене тегле меда лежали су на кухињском поду спремни да се зацакле уколико пронађе пут до њих, али он то није могао јер је шанк који је одвајао кухињу од дневне собе био превише висок. Герника која је била окачена у предсобљу одавала је нејасно своје контуре. У ваздуху се осећао мирис чаја који је био справљен од фино одређене мере нане и камилице. Метална кашичица на којој је још увек било лепљивих трагова меда стајала је наслоњена на тањирић поред. Црвени зидови упијали су све, бар сам имао такав осећај. Они су били свесни и ја сам био свестан, остатак Универзума је у том тренутку мировао. Док сам их посматрао питао сам се које све тајне крију? Да ли су осетили додир углова њених дланова док је качила слике? Да ли је посматрају како спава? Да ли слушају њен глас када изговара речи на француском, када се смеје, када прича са пријатељицама? Не знам. Знам само да сада ослушкују моје дисање. Као да проучавају незнанца кога први пут осећају у својој близини. У дослуху са плочицама испитују моје ципеле, а са чивилуком, мој капут. „Одакле је? Који ветрови дувају тамо? Да ли се то у његовом сивом капуту осећа мирис Саве?“ – као да их чујем како шапућу. Ток ових шашавих мисли прекидају њене речи које и даље лебде у ваздуху. Као да својом тежином притискају оног ратника светлости који клечи на умору, захтевајући таму, свог савезника. Желиш ли да постанеш мој пријатељ? – рекла је. Могу да понудим: разговор у ситним сатима, када не можеш да заспиш, о филмовима, интернету, животу, чему год. Принела је шољу чаја свом правилном а ипак мало прћастом носу и тада је све стало. У зеленилу њених очију огледало се моје лице, могао сам чак да видим и мали ожиљак изнад усне који ми је Живко направио у основној школи када је трчећи из библиотеке налетео на мене отворених уста. Мислим да јој никада нисам рекао то. Мисли ми лутају, хватају се за сваку ситницу и истражују рупе без дна у потрази за белим зецом. Шта да кажем како бих спојио те две усне у једну издужену линију. Чинило ми се да је протекла читава вечност, заправо је прошло само неколико секунди. Рекао сам: „…“. Црте у угловима њених усана су је одавале.

Аутопортрет

9b36fc11

 

 

                                                                    I.

Посматрао је одраз свог лица у малом умрљаном огледалу у чијим ћошковима су зубу времену пркосили трагови поцепаних сличица. Деловао је старије. Средину чела му је браздала дубока линија из које се рачвало неколико плитких, од чега, није знао, сматрао је да није пуно размишљао до тада. Могло би се рећи да се препуштен инерцији кретао од једног до другог битног догађаја у животу. И ево, коначно је успео, сада је у прљавом предграђу Париза, у осамнаестом арондисману, у улици која носи име неког свеца чије се име тешко изговара. Да има смисла за хумор сада би се можда и насмејао јер се у једном делу улице налази проститутска четврт, али целог живота се кезио глупостима. Мрачна сенка га је и даље посматрала из огледала. Пропали писац у покушају, умро у четрдесет и трећој од глади и хладноће, у Паризу, мајка свих клишеа.

Хладна јутарња зимска светлост је пробијала своје трачке кроз прозорчић купатила и покушавала да му умије лице уместо од песка прљаве воде која је потекла из расклимане и шкрипутаве зарђале чесме.

”Сине, као да ми је јуче било двадесет и пет година. Још тада сам говорио како сам ”матор”, али тада бејах млад. Да ме видиш сада, сам себе једва препознајем. Коса ми се стањила и попут осеке повукла, лоши гени. Знаш оно када кажу да су особе са високим челом интелигентне – не мора да значи. Ево има четири године, нога ме још увек боли на сваку промену времена или дужу шетњу, више зими него лети, ваљда се хладноћа увуче у кости, а избледели ожиљак стоји на истом месту како не бих заборавио. Сам сам то желео, казна је праведна, можда чак и превише блага. Сигурно јесте. Жао ми је сине. Жао ми је што никада нисам био ту да ти будем отац, па макар и онакав какав је мој био мени. То ми је казна сине, највећа. Сваке вечери затварам очи и покушавам да призовем црте твог лица које никада нисам видео. Очи ми се натопе сузама и хладни јастук постане влажан. А онда. Онда понекад у стану до мог отворе музичку кутију, и мелодија ме успава.”

”Шта? Какве су ово жалопојке? Не можеш да напишеш три реда а већ си почео да се самосажаљеваш. ” Он отпи дугачак гутљај опорог црног вина чија је флаша стајала на листу пресавијеног папира.

Добовање писаће машине се прекиде и у малу просторију се изли тишина. Речи су му стајале у грлу и чекале да прсти поново почну да ударају по механичким диркама. Мастило на траци је било спремно, време је чекао. Али зашто би уопште ишта и писао, никада није био ту за њега, помислио је. Његова мајка му је вероватно рекла да је одавно умро или да је нека вуцибатина која се једноставно једног дана није појавила код куће. Више би волео да му је рекла оно прво, а то није ни било тако далеко од истине.

II.

Упознао ју је по свршетку средње школе, заљубио се у њу недуго после, али је никада није заволео. Бледи трагови праве љубави одржавали су га на површини, али када је илузија после дугог низа годину коначно пукла, он је почео да се дави. Тужно је било можда то што је она била спремна на брак и у другом стању.

Снови као снови, са болом у срцу и тугом у једрима одведоше га путем војника сањара који је некада био путем земље која је обећавала авантуру. Заправо сакупио новац који му је био потребан и сео на воз за Париз, био је спреман да постане Легионар. Остатак новца је оставио у коверти заједно са поруком: ”Извини, знам да си дубоко у себи осећала да ће овај дан доћи. Надам се само да те неће болети као мене.”

Обука је трајала релативно кратко. Три месеца основне обуке, која је била једнака оној из земље из које је долазио. Након тога речи обавезивања су изговорене, уговор на пет година је потписан а кeпи бланк красила ”мудро” чело које се није трудило да размишља превише, па, о било чему. То се променило првог пута после годину и по дана, када су авганистаски меци направили рупу по сред беле капице, срећа па је била парадна и са доста празног простора између главе и врха.

Чаробни метак као да га је отрезнио. Видео је крвава тела мртве деце и људи које није познавао. Од једном није више желео да буде део тога. Следеће што је урадио сматрао је првим паметним делом после дуже времена. Паметним или лудим питао се ових дана, можда је било и једно и друго. Платио је једном африканцу да га упуца у ногу када су били на послепоноћној стражи.

Оног тренутка када је чуо пуцањ нашао се на земљи. Видео је како то раде на филмовима, сматрао је себе јаким војником, али бутина коју је његов ”пријатељ” погодио је била не баш тако добро место. Пао је у несвест, једва јеп реживео операцију, тако му кажу. Али је план упалио. Још један део новца је морао да оде балистичару да би се касније испоставило да је метак заиста дошао из непријатељског снајпера. Али после неколико недеља папирологије све се завршило по плану. Био је на лету назад за Париз, са документом на ком је писало франсе пар л санг версе, и са седам и по центиметара дугачким ожиљком по средини десне бутине. Постао је француз због просуте крви услед борбе за Француску, звучало је прилично помпезно и смешно, али је болело као пакао.

Инвалидска пензија није била бог зна како велика, али могао је себи да приушти да месечно изнајмљује стан у не тако угледном делу града.

Купио је писаћу машину у нади да ће се вратити својој старој љубави, писању.

Вину је једне вечери признао, написаће писмо сину.