Највећа тајна

It-Was-A-Snowy-Night-i

Она је била више од пријатеља. Њено име било је подсетник на младост.

Његове старе црне чизме, чија кожа је испуцала годинама раније, покушавале су да се пробију кроз неочишћени тротоар. Трећи јануар је изгледа био довољно далеко од Нове године и довољно пре Божића да на улицама око три ујутро не буде никога. Изгледа да су сви спавали. Није га било брига да ли ће пуцање белог снега пробудити некога – допадао му се звук који су његови кораци правили и трудио се да буде што бучнији. „Ни њих није брига што су моје чарапе мокре а напољу је минус осамнаест“, мислио је. Погледом је прешао преко напуклог дисплеја и одмах вратио руку назад у џеп капута и тако шћућурен и згурен наставио даље.

Била је неко ко је знао његове тајне.

Пригушена жута светлост допирала је кроз прозоре полицијске станице, откривајући део руиниране окер фасаде. Споља је деловало као да у њој није било никога задњих тридесет година, међутим аутомобили на паркингу испред нарушавали су ту илузију. Поглед му је прешао на парк који је деловао исто ван тока садашњег времена. Да није имао мобилни телефон у џепу, вероватно не би могао да каже да ли је 1990. или 2027. Можда је неко изумео телепорт и сви у овом усраном граду сада летују у Бугарској или Грчкој, или тако негде јефтино, јер иако су обећавали, није нам постало боље. Осетио је како нешто ври у њему и прекинуо је тај ток мисли.

Неко због кога није све изгледало тако црно.

Нека прљаво розе боја га је подсетила на дане када је писао. Сетио се како је некада било довољно да види само неку чудну боју, у њему би се пробудила инспирација. Касније су то постали тонови, затим песме, па слике, па разговори, идеје и на крају су му текстови постали средње жалосни. То је био његов термин за реченице које су покушавале да буду реченице – исто његов термин. Рационализовао је незадовољство својим писањем чињеницом да су водећи писци постали старлете и манекени, блогери чији су аутобиографски дневнички садржаји „успаљивали“ масу а ла Секс и град. Никада није отишао толико далеко да укопча да није изгубио таленат, јер га није ни имао – волео је да буде циничан, пријало му је. То је можда једна од поселдњих ствари која му је остала. Која је била његова.

Она је била његова муза.

Она је такође сањала светиљке града. Замишљао ју је како седи на задњем седишту аутомобила, прибијену уз прозор, широм отворених очију, док огромне грађевине урезују осећај величине и среће. Иста та светла ће касније постати окидач за осећање меланхолије, мислио је. И он је знао неке њене тајне. Ипак, постојала је једна, коју су обоје знали а никада нису једно другом рекли. На тренутак му је преко усана које су биле делимично прекривне тронедељним чекињама прешао осмех, али га он одмах угуши. Тридесет девет година на Земљи, мислио је. Тридесетдеветогодишњи циник, баш лепо, то је дефинитивно оно што овом свету треба. Ти си одговор на све проблеме: глад? Пффф… Позовите вашег локалног циника, он има решење. Вероватно ће вас убедити, како уствари и не треба да једете јер ћете тако у исто време спасити већ изумируће животиње, оне ће утицати на природу, природа на повећану емисију штетних гасова и ето решења за све проблеме XXI века! Ко би рекао, помислио је… Можда и спасим свет.

Она никада није била његова.

Стигао је. Погледао је у правцу места где је требало да се нађу. Једна уска тераса која је била део неког пропалог тржног центра надгледала је стари градски трг. Било је мрачно и тама није одавала свог сапутника ако је био тамо. Kаснио је петнаест минута. Можда је испиздела и отишла, не би је кривио, било је ђаволски хладно. Убрзао је уз ледом углачане степенице. Када је стигао до врха нога му само проклиза напред и он скоро да направи шпагу. Дођавола! „Одувек си био шепртља.“ – рече она, грубо, скоро са неком мржњом која као да се таложила годинама. Глас јој је био скоро непрепознатљив. Цигарете су га уништавале. Да, то је била она. Чекала је у сенци, баш као и увек до сада.

Они су, заједно, тама.

Дуга коса боје кестена падала је преко ревера њеног старог жутог капута и пара је извирала попут гејзира са врела њених усана док је нешто причала гледајући га намрштено. Није волела да се грли али је њен поглед то чинио боље него руке. Међутим, овога пута ни очи, испуњенњ сузама, вероватно од хладноће, нису биле пријатељски настројене.

„Шта си чекао до сада?“

Не знам, рекао је – није веровао себи. Али сада сам ту.

Сада је касно, одсечно је одговорила.

Како то мислиш касно? Не може бити касно. Требало ми је неко време да схватим.

Баш си лепо размислио… Петнаестак година. Могао би да се пријавиш за Гиниса.

Не буди циник.

Рече краљ циника.

Па добро. Шта хоћеш? Што си уопте дошла ако ниси хтела да ме видиш?

Што сам дошла? Дошла сам да ти кажем да не можеш више ово да ми радиш!

Шта ти радим?

Ово! Ово зивкање у 2 после поноћи. Нисмо више клинци. Хеј! Колико година имамо? Можда је било занимљиво када смо имали двадесет, али човече, пробуди се. Нисмо више млади! Погледај шта смо урадили! Могли смо да будемо срећни! Знаш ли колико је тешко сваког дана стављати ружичасте наочаре? Вероватно не знаш. Вероватно себе замишљаш као Диогена који иде са лампом у руци и тражи човека. Е па погледај сада испред себе. Ја сам све време била ту. А сада окрени ту лампу ка себи. Видиш ли нешто? Почела је да плаче.

Загрлио ју је свом снагом. Могао је да осети топлину њеног тела које се трзало. Одгурнула га је. Била је верна својим страховима до краја.

Није знао шта да уради. Немо ју је посматрао згрчену, са лицем загњуреним у длановима испод неонских лампица које су исписивале речи видео клуб Жабац. Кермит са капом дворске луде га је гледао, она није. Она је и даље плакала. И у том тренутку опет је заборавио зашто је дошао. Заборавио је ко је она. Али се сетио ко је он.

Дворска луда, лудом краљу, себи.

Требало јој је ово, помислио је. Цинизам је био део њега. Као сваки лудак, мислио је да није он луд већ да су луди сви остали. Посматрао ју је док је јецала и почела је да му се гади. Искривљеног лица, балава. Шта? Шта јој фали? Има мужа, сина? Не воли их, па шта? Имам и ја жену и ћерку и не волим их, па шта онда? Јака ствар! Навикнеш се! Жив се човек на све навикне! Лепо кажу филозофи. Одувек га је нервирало то што није умела да се адаптира на ситуацију. Сада је вероватно схватио зашто јој никада није ни рекао своју највећу тајну, да је воли. Да ју је волео.

Окренуо се и држећи се за гелендер пажљиво се спустио низ клизаве степенице док га је жапчево будно око пратило. И она га је сада гледала. Са гађењем, чинило му се. Одлично. Адаптира се. Требало јој је ово.

Некада је и она њега волела. То је била њена највећа тајна.

Advertisements

Плес

31194064

Бледа светла плесала су пред његовим очима док је вртоглаво остајао без ваздуха. Киша је добовала по крововима лоше паркираних аутомобила у уској уличици. Поноћ је одавно прошла, тама је постајала гушћа и тежа док се сладила честицама светлости.

Стара виолина плесала је на Циганиновом рамену. Његов златни зуб је сијао у мрачној просторији која се налазила дубоко испод земље.

Њена кошчата рамена су била лака и плесала су. На тренутак су заборавила на сва обећања и пустила су да мрак продре дубље у њу. Само је златни зуб Циганина севао уз радосне повике док му се зној скупљао изнад спојених обрва. Био је ружан али је био срећан.

Високи камени зидови упијали су живот али су и даље били хладни.

Дама, жандар, ударац руке о сто, псовка, стари масни обележени шпил плесао је са речима. Новац је летео из руку на флекаву мушему, па тако улепљен у згрчене шаке. Срећа је свој пут налазила од осмеха до осмеха.
Неки човек који је имао двоје деце изгубио је те вечери и понео је своју тугу кући да је подели са својом супругом. Његова стопала некако су отплесала уз високе камене степенице дубоког подрума негде на Дорћолу и он се докопа улице.

Киша је плесала у њеним очима које су биле склопљене. Било јој је доста свега. Свих малих досадних лажи којима је лагала и њега и себе. Не више. Никада више, помислила је. Лагала је себе поново, али је наставила да плеше.

Секретарица

Новчаница је вешто прешла из једне руке у другу.

Човек иза стола се насмејао, мешина од стомака се заталасала: „Наравно да ћемо решити пријатељу…“ Поглед им је обојици прешао преко врата на којима је писало директор. Та врата су се налазила дубље у просторији и испред њих је био још један канцеларијски сто иза ког је седела жена нарочитог изгледа.

Два центиметра дебела стакла на старом карамел раму била су уперена у младића, који је ипак недовољно брзо извршио предају иностране валуте. Њено око је то ухватило попут сокола који са висине фиксира свој плен. По установи је кружила прича да су локални шибицари са оближње пијаце остали без посла када се она доселила у град неких тридесетак година раније. Сада, у позним педесетим, бар тако она каже, прича (се) да је кључна особа за решавање разних ствари (списак је неисцрпан, али ће читалац из овог кратког прегледа јасно стећи увид о компетентностима ове госпође): губљење предмета, случајно поливање кафе на једине примерке сопствених рачуна из мензе (на којима би се видело да је било репете, како на главном јелу тако и на десерту, па и на кафи). Међутим, оно због чега смо тренутно ту, што је била још једна ставка неисрпног портфолија ове непоправљиво романтичне даме (такође њено запажање) јесте уговарање разговора са директором, због чега је овај младић сада и био ту и гледао је са страхопоштовањем и кнедлом у грлу.

Видевши оно што је у том тренутку само она могла да види, засврбео ју је леви длан и она га видно почеша. Младић погну главу и продужи до њеног стола скоро поетично тужним корацима. Када је извадио новчаник и кренуо да га отвара осетио је само благи дашак ваздуха, а када је успео да га отвори до краја видео је да у њему више нема ничега. Још један дашак ваздуха пређе преко његових дланова, лична карта, кредитна картица и пар кованих новчића домаће валуте зазвецкаше у уској прегради. За овог момка би се могло рећи да није веровао у магију, бар не до тог тренутка. Секретарица, и даље заваљена у столици, безизражајно га погледа и отвори раскупусани тефтер. Црвеном хемијском оловком поче да прелази преко дугачке листе записаних имена и негде у дну стране записа „симпатичне црте лица, али превише жгољав“, затим поглед поново усмери ка њему, кисело рашири уста покушавајући да се сети шта то беше куртоазни осмех и процеди: „Дођите за две недеље.“

Хоризонт

4710606492_96776a8f5b_z

 

Небо је чисто, олуја је прошла. Месец је изморен али сија бледо, тек толико да дозволи последњим трачцима облака да пређу имагинарну линију хоризонта и побегну, у ноћ, у слободу.

Уткани у твојим сновима, страхови, жеље, заборављена сећања, окрећу те немирно на другу страну док дланом јастук притискаш ближе лицу. Ова ноћ је посебна, ове ноћи линија на хоризонту је померена и граница између јаве и сна лепрша на твом даху. Цео Универзум је на коцки.

Дечак стоји поред жбуна и чека да му комарац слети на испружен длан. У даљини се чује смех друге деце која се играју поред реке. Златни одсјаји Сунца на замрешканој површини дају овој таписерији арабескне ноте које наговештавају бескрај. Ти си празан простор међу испреплетаним свиленим нитима. Пролећеш поред скорелог блата на дечаковим стопалима. Спарно је, капљице зноја које се сливају низ његово чело привлаче те. У спиралном уздизању качиш једну крилом, она те натапа сланоћом и отежава ти лет. Ипак последњи зраци умирућег џина суше те у следећем кругу око дечакове подлактице и ти полако слећеш на испрекидану линију његовог живота.

Бледушкасте линије на твојим провидним крилима заталасале су се попут паукове мреже док си полако уживала у слаткој, лепљивој крви. Твоје тело расте заједно са неким чудним осећајем неизвесности и несигурности током сваке секунде коју проводиш у овом вакууму у који су те снови везаних очију бацили.

Твоје надуто тело стајало је на високо подигнутом длану дечака, испружено према нестајућој линији хоризонта, као понуда боговима за које ниси ни знала да постоје. Цео Универзум био је на коцки, ипак негде тамо иза невидљиве линије, Сунце је најавило нови дан.

Господар

leonard_cohen

Покушао је праменом дугачке косе да повеже комадиће разбијене плоче Ленарда Коена. У некима од стварности успео је у томе. Ово није била једна од њих. У овој је стајао покрај прозора и посматрао свој одраз у прљавом стаклу. Да је само могао да види иза, завирио би у свет дечака који се метлом борио против својих демона. Али он је гледао свог неуредног господара како му се смеши очима које су криле жал за данима који су некада били. Понекад би у свом одразу ухватио блесак господара који је уз вино и књиге и њу, уживао у животу. Ноћ је са собом увек доносила носталгично монотони звук жица и он је поново покушавао да споји слагалицу од винила праменом косе, али делови су поново били сувише ситни и сувише слични. Онда узима огрлицу, ставља је себи око врата и везује се за кваку од прозора. Његов задатак је да чека свог господара. Да само може да погледа иза таме видео би дечака како спава на тераси и воду како надолази. Али осмех очију његовог господара је његова поплава. Није баш најбоље разумео његове речи али враћа поводац од испуцале коже на чивилук поред врата и леже на црне комадиће који пуштају крв низ његова леђа. Искривљени осмех му краси лице док леже у кревет направљен од снега. Да је само могао да погледа кроз прозор видео би како мајка уноси уснулог сина са терасе назад у стан. Али он је лежао на поду у својој понизности и крви, покоран свом господару. У некој од стварности она је лежала поред њега и њена црна коса му је падала преко рамена. Ово је била једна од тих стварности. Плоча је тихо пуцкетала док је Коен полако изговарао своје речи које су постајале стварност. Њих двоје су у тишини гледали у зид и груди су им се стезале. Коен је говорио уместо њих.

Дечак

adventure_time_sunset

Стајао је у својој светло плавој мајици на врху једног од брежуљака и посматрао како црвено Сунце залази на прљаво љубичастом небу изнад краљевства. Ово су биле његове омиљене боје, али то никада није рекао својим друговима да га не би зезали. Он је био Дечак!

У стварности, Дечак је стајао на тераси првог спрата оронуле зграде на периферији града, чији поглед на небо, а већим делом и на тротоар испод, скривала је крошња. Кроз мали процеп између комшијске терасе и најзеленијег лишћа на врху назирало се црнило неба које је већ трећи дан кроз своје неуморне и многобројне капљице упијало живот и боју града. Негде у Сахарској пустињи врела зрнад песка љубоморно су сањала ветар који их разноси по хоризонту! Кумулонимбуси су у његовим очима били мишићаве морнарске подлактице по којима су громови цртали и брисали свакојаке морнарске тетоваже.

Ветар са улице га је освежио шаком хладне воде пренувши га из Краљевства, али издржао је, знао је да би и најмањи звук са собом поново довео маму и са њом неизоставна и неизбежна објашњења: „Шта то поново ради у сред ноћи на тераси и зашто не спава као сва остала деца“. Уместо тога почео је дубље да дише. Ваздух је наједном постао чистији, боје живље. Киша је разбудила његова успавана чула. Охрабрен овим протурио је главу преко терасе и пустио ветру да се поигра са његовом дугом плавом косом.

Брег на коме је стајао заправо није био обичан брег. То је био брег на ком је Дечак увек дочекивао невоље које су претиле Краљевству. То је био чаробни брег на ком су под звездама отпочињале а росним јутрима се завршавале авантуре. Овај сумрак је наговештавао једну од њих, можда и највећу до сада!

Није имао плашт као остали хероји и витезови, само светлоплаву мајицу избледелу од ношења. Али та мајица, као што погађате, није била обична. Она је била чаробна. Како и не би када ју је добио на поклон од великог чаробњак на сеоском вашару! Издржала је пламен змајева, хиљаде ситних угриза пирана и дивљих паса, убоде јежева и трње дивљих ружа. Ипак највећу штету су јој причинили мољци док је стајала у ормару. Касније ју је за пола златника поправио краљевски кројач, али то сада није битно.

Сада није било време за присећања и маштање! Брана на ивици Краљевства претила је да пукне од силних падавина чијем крају није било наговештаја. Даброви би сигурно могли да ми помогну, они имају искуства са поправљањем брана, помислио је Дечак, спремајући се да скочи са ивице брега и да заплива ка шуми. Међутим осетио је хладан додир на леђима. Овог пута хладноће је било превише, окренуо се. Краљица…

„Ненаде, опет си заспао на тераси. Хајдемо унутра док се ниси назебао, видиш да ова киша не престаје данима. Оставићемо дршку од метле на тераси. Безбедни смо унутра. Рекли су да је брана пукла, али вода не би требало да стигне до нас.“

„Али мама, баш сада сам кренуо по даброве…“ говорио је неразумљиво кроз сан дечак.

„Не сумњам сине.“ Одговорила је мајка док га је уносила у његову собу.

И премда га је краљица вратила у кревет на спавање, он се ишуњао када је заспала и заједно са дабровима успео је да поправи брану. Ненад са терасе је те вечери поново био Дечак краљевства.

Лутање

wanderlust-o

Он је човек који воли да ужива у необичним стварима. Волео један орах који је претпрошле године посечен јер је почео да се суши. Међутим пањ тог ораха му није био драг. Једног хладног јесењег поподнева га је ископао и однео далеко из свог дворишта како га више не би гледао. Сада на том месту зјапи рупа. Воли да посматра њену празнину.

Није сигуран да ли је на вечерњем небу 26.04.2013. видео трагове Млечног пута, или је то само била магла, али воли да верује да јесте. Воли да посматра звезде ноћу, од тога можда још више воли када угледа Месец дању.

Замишља да је протагониста свих песама икада написаних и да ће кроз њихово тихо певушење чак и после своје смрти живети вечно, премда је свестан да то није могуће. Ипак, воли да верује како јесте. Воли звук доласка воза у метроу.

Понекад замишља да је последњи човек на Земљи. Да су сви у великој журби отпутовали и да је остао сам. Понудили су му да оде са њима али их је одбио, јер каже да још увек није обишао сва места са једног малог списка који носи у десној прегради новчаника. Волео би да обиђе свет на бициклу сада кад већ нема гужве.

Волео је реченице које наговештавају стазе. Волео је лутање.