Највећа тајна

It-Was-A-Snowy-Night-i

Она је била више од пријатеља. Њено име било је подсетник на младост.

Његове старе црне чизме, чија кожа је испуцала годинама раније, покушавале су да се пробију кроз неочишћени тротоар. Трећи јануар је изгледа био довољно далеко од Нове године и довољно пре Божића да на улицама око три ујутро не буде никога. Изгледа да су сви спавали. Није га било брига да ли ће пуцање белог снега пробудити некога – допадао му се звук који су његови кораци правили и трудио се да буде што бучнији. „Ни њих није брига што су моје чарапе мокре а напољу је минус осамнаест“, мислио је. Погледом је прешао преко напуклог дисплеја и одмах вратио руку назад у џеп капута и тако шћућурен и згурен наставио даље.

Била је неко ко је знао његове тајне.

Пригушена жута светлост допирала је кроз прозоре полицијске станице, откривајући део руиниране окер фасаде. Споља је деловало као да у њој није било никога задњих тридесет година, међутим аутомобили на паркингу испред нарушавали су ту илузију. Поглед му је прешао на парк који је деловао исто ван тока садашњег времена. Да није имао мобилни телефон у џепу, вероватно не би могао да каже да ли је 1990. или 2027. Можда је неко изумео телепорт и сви у овом усраном граду сада летују у Бугарској или Грчкој, или тако негде јефтино, јер иако су обећавали, није нам постало боље. Осетио је како нешто ври у њему и прекинуо је тај ток мисли.

Неко због кога није све изгледало тако црно.

Нека прљаво розе боја га је подсетила на дане када је писао. Сетио се како је некада било довољно да види само неку чудну боју, у њему би се пробудила инспирација. Касније су то постали тонови, затим песме, па слике, па разговори, идеје и на крају су му текстови постали средње жалосни. То је био његов термин за реченице које су покушавале да буду реченице – исто његов термин. Рационализовао је незадовољство својим писањем чињеницом да су водећи писци постали старлете и манекени, блогери чији су аутобиографски дневнички садржаји „успаљивали“ масу а ла Секс и град. Никада није отишао толико далеко да укопча да није изгубио таленат, јер га није ни имао – волео је да буде циничан, пријало му је. То је можда једна од поселдњих ствари која му је остала. Која је била његова.

Она је била његова муза.

Она је такође сањала светиљке града. Замишљао ју је како седи на задњем седишту аутомобила, прибијену уз прозор, широм отворених очију, док огромне грађевине урезују осећај величине и среће. Иста та светла ће касније постати окидач за осећање меланхолије, мислио је. И он је знао неке њене тајне. Ипак, постојала је једна, коју су обоје знали а никада нису једно другом рекли. На тренутак му је преко усана које су биле делимично прекривне тронедељним чекињама прешао осмех, али га он одмах угуши. Тридесет девет година на Земљи, мислио је. Тридесетдеветогодишњи циник, баш лепо, то је дефинитивно оно што овом свету треба. Ти си одговор на све проблеме: глад? Пффф… Позовите вашег локалног циника, он има решење. Вероватно ће вас убедити, како уствари и не треба да једете јер ћете тако у исто време спасити већ изумируће животиње, оне ће утицати на природу, природа на повећану емисију штетних гасова и ето решења за све проблеме XXI века! Ко би рекао, помислио је… Можда и спасим свет.

Она никада није била његова.

Стигао је. Погледао је у правцу места где је требало да се нађу. Једна уска тераса која је била део неког пропалог тржног центра надгледала је стари градски трг. Било је мрачно и тама није одавала свог сапутника ако је био тамо. Kаснио је петнаест минута. Можда је испиздела и отишла, не би је кривио, било је ђаволски хладно. Убрзао је уз ледом углачане степенице. Када је стигао до врха нога му само проклиза напред и он скоро да направи шпагу. Дођавола! „Одувек си био шепртља.“ – рече она, грубо, скоро са неком мржњом која као да се таложила годинама. Глас јој је био скоро непрепознатљив. Цигарете су га уништавале. Да, то је била она. Чекала је у сенци, баш као и увек до сада.

Они су, заједно, тама.

Дуга коса боје кестена падала је преко ревера њеног старог жутог капута и пара је извирала попут гејзира са врела њених усана док је нешто причала гледајући га намрштено. Није волела да се грли али је њен поглед то чинио боље него руке. Међутим, овога пута ни очи, испуњенњ сузама, вероватно од хладноће, нису биле пријатељски настројене.

„Шта си чекао до сада?“

Не знам, рекао је – није веровао себи. Али сада сам ту.

Сада је касно, одсечно је одговорила.

Како то мислиш касно? Не може бити касно. Требало ми је неко време да схватим.

Баш си лепо размислио… Петнаестак година. Могао би да се пријавиш за Гиниса.

Не буди циник.

Рече краљ циника.

Па добро. Шта хоћеш? Што си уопте дошла ако ниси хтела да ме видиш?

Што сам дошла? Дошла сам да ти кажем да не можеш више ово да ми радиш!

Шта ти радим?

Ово! Ово зивкање у 2 после поноћи. Нисмо више клинци. Хеј! Колико година имамо? Можда је било занимљиво када смо имали двадесет, али човече, пробуди се. Нисмо више млади! Погледај шта смо урадили! Могли смо да будемо срећни! Знаш ли колико је тешко сваког дана стављати ружичасте наочаре? Вероватно не знаш. Вероватно себе замишљаш као Диогена који иде са лампом у руци и тражи човека. Е па погледај сада испред себе. Ја сам све време била ту. А сада окрени ту лампу ка себи. Видиш ли нешто? Почела је да плаче.

Загрлио ју је свом снагом. Могао је да осети топлину њеног тела које се трзало. Одгурнула га је. Била је верна својим страховима до краја.

Није знао шта да уради. Немо ју је посматрао згрчену, са лицем загњуреним у длановима испод неонских лампица које су исписивале речи видео клуб Жабац. Кермит са капом дворске луде га је гледао, она није. Она је и даље плакала. И у том тренутку опет је заборавио зашто је дошао. Заборавио је ко је она. Али се сетио ко је он.

Дворска луда, лудом краљу, себи.

Требало јој је ово, помислио је. Цинизам је био део њега. Као сваки лудак, мислио је да није он луд већ да су луди сви остали. Посматрао ју је док је јецала и почела је да му се гади. Искривљеног лица, балава. Шта? Шта јој фали? Има мужа, сина? Не воли их, па шта? Имам и ја жену и ћерку и не волим их, па шта онда? Јака ствар! Навикнеш се! Жив се човек на све навикне! Лепо кажу филозофи. Одувек га је нервирало то што није умела да се адаптира на ситуацију. Сада је вероватно схватио зашто јој никада није ни рекао своју највећу тајну, да је воли. Да ју је волео.

Окренуо се и држећи се за гелендер пажљиво се спустио низ клизаве степенице док га је жапчево будно око пратило. И она га је сада гледала. Са гађењем, чинило му се. Одлично. Адаптира се. Требало јој је ово.

Некада је и она њега волела. То је била њена највећа тајна.