Плес

31194064

Бледа светла плесала су пред његовим очима док је вртоглаво остајао без ваздуха. Киша је добовала по крововима лоше паркираних аутомобила у уској уличици. Поноћ је одавно прошла, тама је постајала гушћа и тежа док се сладила честицама светлости.

Стара виолина плесала је на Циганиновом рамену. Његов златни зуб је сијао у мрачној просторији која се налазила дубоко испод земље.

Њена кошчата рамена су била лака и плесала су. На тренутак су заборавила на сва обећања и пустила су да мрак продре дубље у њу. Само је златни зуб Циганина севао уз радосне повике док му се зној скупљао изнад спојених обрва. Био је ружан али је био срећан.

Високи камени зидови упијали су живот али су и даље били хладни.

Дама, жандар, ударац руке о сто, псовка, стари масни обележени шпил плесао је са речима. Новац је летео из руку на флекаву мушему, па тако улепљен у згрчене шаке. Срећа је свој пут налазила од осмеха до осмеха.
Неки човек који је имао двоје деце изгубио је те вечери и понео је своју тугу кући да је подели са својом супругом. Његова стопала некако су отплесала уз високе камене степенице дубоког подрума негде на Дорћолу и он се докопа улице.

Киша је плесала у њеним очима које су биле склопљене. Било јој је доста свега. Свих малих досадних лажи којима је лагала и њега и себе. Не више. Никада више, помислила је. Лагала је себе поново, али је наставила да плеше.

Advertisements

2 comments on “Плес

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s