Плес

31194064

Бледа светла плесала су пред његовим очима док је вртоглаво остајао без ваздуха. Киша је добовала по крововима лоше паркираних аутомобила у уској уличици. Поноћ је одавно прошла, тама је постајала гушћа и тежа док се сладила честицама светлости.

Стара виолина плесала је на Циганиновом рамену. Његов златни зуб је сијао у мрачној просторији која се налазила дубоко испод земље.

Њена кошчата рамена су била лака и плесала су. На тренутак су заборавила на сва обећања и пустила су да мрак продре дубље у њу. Само је златни зуб Циганина севао уз радосне повике док му се зној скупљао изнад спојених обрва. Био је ружан али је био срећан.

Високи камени зидови упијали су живот али су и даље били хладни.

Дама, жандар, ударац руке о сто, псовка, стари масни обележени шпил плесао је са речима. Новац је летео из руку на флекаву мушему, па тако улепљен у згрчене шаке. Срећа је свој пут налазила од осмеха до осмеха.
Неки човек који је имао двоје деце изгубио је те вечери и понео је своју тугу кући да је подели са својом супругом. Његова стопала некако су отплесала уз високе камене степенице дубоког подрума негде на Дорћолу и он се докопа улице.

Киша је плесала у њеним очима које су биле склопљене. Било јој је доста свега. Свих малих досадних лажи којима је лагала и њега и себе. Не више. Никада више, помислила је. Лагала је себе поново, али је наставила да плеше.

Секретарица

Новчаница је вешто прешла из једне руке у другу.

Човек иза стола се насмејао, мешина од стомака се заталасала: „Наравно да ћемо решити пријатељу…“ Поглед им је обојици прешао преко врата на којима је писало директор. Та врата су се налазила дубље у просторији и испред њих је био још један канцеларијски сто иза ког је седела жена нарочитог изгледа.

Два центиметра дебела стакла на старом карамел раму била су уперена у младића, који је ипак недовољно брзо извршио предају иностране валуте. Њено око је то ухватило попут сокола који са висине фиксира свој плен. По установи је кружила прича да су локални шибицари са оближње пијаце остали без посла када се она доселила у град неких тридесетак година раније. Сада, у позним педесетим, бар тако она каже, прича (се) да је кључна особа за решавање разних ствари (списак је неисцрпан, али ће читалац из овог кратког прегледа јасно стећи увид о компетентностима ове госпође): губљење предмета, случајно поливање кафе на једине примерке сопствених рачуна из мензе (на којима би се видело да је било репете, како на главном јелу тако и на десерту, па и на кафи). Међутим, оно због чега смо тренутно ту, што је била још једна ставка неисрпног портфолија ове непоправљиво романтичне даме (такође њено запажање) јесте уговарање разговора са директором, због чега је овај младић сада и био ту и гледао је са страхопоштовањем и кнедлом у грлу.

Видевши оно што је у том тренутку само она могла да види, засврбео ју је леви длан и она га видно почеша. Младић погну главу и продужи до њеног стола скоро поетично тужним корацима. Када је извадио новчаник и кренуо да га отвара осетио је само благи дашак ваздуха, а када је успео да га отвори до краја видео је да у њему више нема ничега. Још један дашак ваздуха пређе преко његових дланова, лична карта, кредитна картица и пар кованих новчића домаће валуте зазвецкаше у уској прегради. За овог момка би се могло рећи да није веровао у магију, бар не до тог тренутка. Секретарица, и даље заваљена у столици, безизражајно га погледа и отвори раскупусани тефтер. Црвеном хемијском оловком поче да прелази преко дугачке листе записаних имена и негде у дну стране записа „симпатичне црте лица, али превише жгољав“, затим поглед поново усмери ка њему, кисело рашири уста покушавајући да се сети шта то беше куртоазни осмех и процеди: „Дођите за две недеље.“