Хоризонт

4710606492_96776a8f5b_z

 

Небо је чисто, олуја је прошла. Месец је изморен али сија бледо, тек толико да дозволи последњим трачцима облака да пређу имагинарну линију хоризонта и побегну, у ноћ, у слободу.

Уткани у твојим сновима, страхови, жеље, заборављена сећања, окрећу те немирно на другу страну док дланом јастук притискаш ближе лицу. Ова ноћ је посебна, ове ноћи линија на хоризонту је померена и граница између јаве и сна лепрша на твом даху. Цео Универзум је на коцки.

Дечак стоји поред жбуна и чека да му комарац слети на испружен длан. У даљини се чује смех друге деце која се играју поред реке. Златни одсјаји Сунца на замрешканој површини дају овој таписерији арабескне ноте које наговештавају бескрај. Ти си празан простор међу испреплетаним свиленим нитима. Пролећеш поред скорелог блата на дечаковим стопалима. Спарно је, капљице зноја које се сливају низ његово чело привлаче те. У спиралном уздизању качиш једну крилом, она те натапа сланоћом и отежава ти лет. Ипак последњи зраци умирућег џина суше те у следећем кругу око дечакове подлактице и ти полако слећеш на испрекидану линију његовог живота.

Бледушкасте линије на твојим провидним крилима заталасале су се попут паукове мреже док си полако уживала у слаткој, лепљивој крви. Твоје тело расте заједно са неким чудним осећајем неизвесности и несигурности током сваке секунде коју проводиш у овом вакууму у који су те снови везаних очију бацили.

Твоје надуто тело стајало је на високо подигнутом длану дечака, испружено према нестајућој линији хоризонта, као понуда боговима за које ниси ни знала да постоје. Цео Универзум био је на коцки, ипак негде тамо иза невидљиве линије, Сунце је најавило нови дан.

Advertisements