Господар

leonard_cohen

Покушао је праменом дугачке косе да повеже комадиће разбијене плоче Ленарда Коена. У некима од стварности успео је у томе. Ово није била једна од њих. У овој је стајао покрај прозора и посматрао свој одраз у прљавом стаклу. Да је само могао да види иза, завирио би у свет дечака који се метлом борио против својих демона. Али он је гледао свог неуредног господара како му се смеши очима које су криле жал за данима који су некада били. Понекад би у свом одразу ухватио блесак господара који је уз вино и књиге и њу, уживао у животу. Ноћ је са собом увек доносила носталгично монотони звук жица и он је поново покушавао да споји слагалицу од винила праменом косе, али делови су поново били сувише ситни и сувише слични. Онда узима огрлицу, ставља је себи око врата и везује се за кваку од прозора. Његов задатак је да чека свог господара. Да само може да погледа иза таме видео би дечака како спава на тераси и воду како надолази. Али осмех очију његовог господара је његова поплава. Није баш најбоље разумео његове речи али враћа поводац од испуцале коже на чивилук поред врата и леже на црне комадиће који пуштају крв низ његова леђа. Искривљени осмех му краси лице док леже у кревет направљен од снега. Да је само могао да погледа кроз прозор видео би како мајка уноси уснулог сина са терасе назад у стан. Али он је лежао на поду у својој понизности и крви, покоран свом господару. У некој од стварности она је лежала поред њега и њена црна коса му је падала преко рамена. Ово је била једна од тих стварности. Плоча је тихо пуцкетала док је Коен полако изговарао своје речи које су постајале стварност. Њих двоје су у тишини гледали у зид и груди су им се стезале. Коен је говорио уместо њих.

Дечак

adventure_time_sunset

Стајао је у својој светло плавој мајици на врху једног од брежуљака и посматрао како црвено Сунце залази на прљаво љубичастом небу изнад краљевства. Ово су биле његове омиљене боје, али то никада није рекао својим друговима да га не би зезали. Он је био Дечак!

У стварности, Дечак је стајао на тераси првог спрата оронуле зграде на периферији града, чији поглед на небо, а већим делом и на тротоар испод, скривала је крошња. Кроз мали процеп између комшијске терасе и најзеленијег лишћа на врху назирало се црнило неба које је већ трећи дан кроз своје неуморне и многобројне капљице упијало живот и боју града. Негде у Сахарској пустињи врела зрнад песка љубоморно су сањала ветар који их разноси по хоризонту! Кумулонимбуси су у његовим очима били мишићаве морнарске подлактице по којима су громови цртали и брисали свакојаке морнарске тетоваже.

Ветар са улице га је освежио шаком хладне воде пренувши га из Краљевства, али издржао је, знао је да би и најмањи звук са собом поново довео маму и са њом неизоставна и неизбежна објашњења: „Шта то поново ради у сред ноћи на тераси и зашто не спава као сва остала деца“. Уместо тога почео је дубље да дише. Ваздух је наједном постао чистији, боје живље. Киша је разбудила његова успавана чула. Охрабрен овим протурио је главу преко терасе и пустио ветру да се поигра са његовом дугом плавом косом.

Брег на коме је стајао заправо није био обичан брег. То је био брег на ком је Дечак увек дочекивао невоље које су претиле Краљевству. То је био чаробни брег на ком су под звездама отпочињале а росним јутрима се завршавале авантуре. Овај сумрак је наговештавао једну од њих, можда и највећу до сада!

Није имао плашт као остали хероји и витезови, само светлоплаву мајицу избледелу од ношења. Али та мајица, као што погађате, није била обична. Она је била чаробна. Како и не би када ју је добио на поклон од великог чаробњак на сеоском вашару! Издржала је пламен змајева, хиљаде ситних угриза пирана и дивљих паса, убоде јежева и трње дивљих ружа. Ипак највећу штету су јој причинили мољци док је стајала у ормару. Касније ју је за пола златника поправио краљевски кројач, али то сада није битно.

Сада није било време за присећања и маштање! Брана на ивици Краљевства претила је да пукне од силних падавина чијем крају није било наговештаја. Даброви би сигурно могли да ми помогну, они имају искуства са поправљањем брана, помислио је Дечак, спремајући се да скочи са ивице брега и да заплива ка шуми. Међутим осетио је хладан додир на леђима. Овог пута хладноће је било превише, окренуо се. Краљица…

„Ненаде, опет си заспао на тераси. Хајдемо унутра док се ниси назебао, видиш да ова киша не престаје данима. Оставићемо дршку од метле на тераси. Безбедни смо унутра. Рекли су да је брана пукла, али вода не би требало да стигне до нас.“

„Али мама, баш сада сам кренуо по даброве…“ говорио је неразумљиво кроз сан дечак.

„Не сумњам сине.“ Одговорила је мајка док га је уносила у његову собу.

И премда га је краљица вратила у кревет на спавање, он се ишуњао када је заспала и заједно са дабровима успео је да поправи брану. Ненад са терасе је те вечери поново био Дечак краљевства.