Кућа од снова

Chashitsu Tetsu tea house designed by Tujimori Terunobu

Још једна ноћ пружа ти уточиште у мојим сновима. Наши бескрајно дуги разговори буде ме са осмехом на лицу а онда долази зора и попут осеке носи све са плаже на којој смо лежали и посматрали звезде. На којој смо оставили наше трагове. Речи, осмеси, погледи, све се дави у дубини несвесног. Остаје само со у отвореним ранама.

У мојим сновима ми покушавамо да саградимо снове од снова. Али попут каквог неимара из неке народне песме, плашим се да помислим шта би могла бити жртва за опстанак једне такве грађевине.

Не плашим се за себе већ за тебе. Ја сам својим зверима одавно дао име и ставио поводац око врата. Да ли си ти спремна да спознаш своје?

Учинило ми се да сам видео звезду падалицу. Замисли жељу. Ја желим поново да се мучим покушавајући да се присетим твог лица и имена, обликујући их јутарњим зрацима. Шта си ти пожелела?

Advertisements

Перон 23

snowier_train_railway_station

Падао је снег на железничкој станици те ноћи. Узбуркани звук из дрвеног тела виолине управљао је  несигурне кораке кроз вејавицу ка купеима из којих је пригушено допирао. То није била обична ноћ. То је била ноћ наквашене леве чарапе и лица које је до носа било умотано у мараму боје вина. Хладни северац се играо Бога са тканином  и вајао пределе у њој док је она лепршала попут поносно уздигнуте заставе која се виори на пустом пољу дуго након што је битка окончана.

Издужена сенка у прљавосивом капуту са капуљачом смањивала се како би пролазила испод светиљке, да би како би одмицала наново расла, несвесно пратећи нагле осцилујуће промене виртуоза на виолини. У ранцу на леђима који је био празан носила је свој терет.

Сузним очима се у даљини учини да виде сенку како се нагиње са воза на перону број двадесет три. У том тренутку зачу се пиштаљка и први глас који је особа без карте и одредишта чула у задњих неколико часова: „Полазаааак!“ Штофано плаво одело кондуктера нестаде, а дим из локомотиве поче јаче да куља и вагони се покренуше. Звук се разлеже кроз ноћ и разби у парампарчад вакуум овог тренутка. Кораци се убрзаше, а кроз мараму поче да избија пара, једна незаустављива сила јурила је за другом ка крају перона.

Убрзано уздизање и спуштање груди и у једном тренутку бескрајна тишина док је рука била испружена ка огради задњег вагона, а затим хладноћа. Бескрајно белило снега под месечином испуњавало је њен поглед док се држала за ограду. Месечина успе да украде и ивицу њене горње усне, прамен косе и обрис мале тетоваже када се рукавица поремети док се дизала на платформу задњег вагона.

Врата се отворише и врелина воза је прогута. Месечина је све то посматрала али већ следеће ноћи више ничега се није сећала.