Само

vojvodina-put-nevreme-ravnica

Несагледива равница Војводине, депресија дугачких улица и понеког усамљеног дрвета које умире док ватрена лопта на хоризонту нестаје. Сваки минут проведен на овом месту чини да се  осећам све мањим и беспомоћнијим. Хладни ветар дува ми у лице док гледам у даљину која носи питања: Када сам кренуо? Зашто сам кренуо? Шта је мој циљ?

Тамна сенка искривљене крошње својим последњим трзајем покушава да разбије једноличност али не успева. Мој циљ је само да стигнем до следећег села.

Слободне асоцијације

Freud_Sofa

 

Понекад се осећам као облак, као номад који нема свој дом. Понекад ми дође да лутам улицама док се не изгубим у очима људи и њиховим неиспричаним причама. Некада пак да не идем никуда, да утеху пронађем у писаној речи о којој је неко мислио пре него што ју је забележио на папир. Сада се кријем иза речи које и сам записујем.

Ноћ је пала и деца се играју жмурке. Да ли се сећаш како су лета била топлија када смо били мали? Мрак је био тамнији. Фали ми тог мрака сада. Фале ми обриси чудовишта у гранама, диносаурси. Да ли се сећаш бола? Пао сам са бицикле, одрао сам целу леву ногу и после су ми је од прашине и крви чистили ракијом, пекло је. Сећам се када сам прекрштених руку надурен одјурио кући јер нешто није било по мом.

Та сећања данас делују тако далеко и бледе. То ме плаши, лажем. Не плаши ме, остављају ме равнодушним ствари које би требало да ме плаше и због којих би требало да будем радостан. Равнодушност према чудовиштима која су стварна. Психопатама које не презају ни од чега како би постигли свој циљ без обзира на све. Ево, сада осећам бес али за десет минута када завршим овај текст њега више неће бити. Остаће само осећај празнине и незадовољства због колективне тупости који ће бити замењен кратким осећањем среће када исти овај текст прочита неколико људи до којих ми је стало.

Понекад се осећам као напета струна, чивија ограничава моју слободу да једном будем мол а једном дур, да осцилирам у својој лудој пројекцији овог лудог света који луди. Сви увек осцилирамо између два пола. Онога што је сада и нечег бољег што би могло да буде. Један додир и дур се претвара у мол, али исто тако…