Пакт

jar

Понудила ми је пакт.

Дођи и постани део мог света, рекла је.

У том тренутку време се зауставило и јасно сам могао да видим честице прашине како мирују у уском зраку светлости који је усамљено губио борбу против таме, нежно пулсирајући на ивици постојања. Превише ситни, непокупљени стаклићи разбијене тегле меда лежали су на кухињском поду спремни да се зацакле уколико пронађе пут до њих, али он то није могао јер је шанк који је одвајао кухињу од дневне собе био превише висок. Герника која је била окачена у предсобљу одавала је нејасно своје контуре. У ваздуху се осећао мирис чаја који је био справљен од фино одређене мере нане и камилице. Метална кашичица на којој је још увек било лепљивих трагова меда стајала је наслоњена на тањирић поред. Црвени зидови упијали су све, бар сам имао такав осећај. Они су били свесни и ја сам био свестан, остатак Универзума је у том тренутку мировао. Док сам их посматрао питао сам се које све тајне крију? Да ли су осетили додир углова њених дланова док је качила слике? Да ли је посматрају како спава? Да ли слушају њен глас када изговара речи на француском, када се смеје, када прича са пријатељицама? Не знам. Знам само да сада ослушкују моје дисање. Као да проучавају незнанца кога први пут осећају у својој близини. У дослуху са плочицама испитују моје ципеле, а са чивилуком, мој капут. „Одакле је? Који ветрови дувају тамо? Да ли се то у његовом сивом капуту осећа мирис Саве?“ – као да их чујем како шапућу. Ток ових шашавих мисли прекидају њене речи које и даље лебде у ваздуху. Као да својом тежином притискају оног ратника светлости који клечи на умору, захтевајући таму, свог савезника. Желиш ли да постанеш мој пријатељ? – рекла је. Могу да понудим: разговор у ситним сатима, када не можеш да заспиш, о филмовима, интернету, животу, чему год. Принела је шољу чаја свом правилном а ипак мало прћастом носу и тада је све стало. У зеленилу њених очију огледало се моје лице, могао сам чак да видим и мали ожиљак изнад усне који ми је Живко направио у основној школи када је трчећи из библиотеке налетео на мене отворених уста. Мислим да јој никада нисам рекао то. Мисли ми лутају, хватају се за сваку ситницу и истражују рупе без дна у потрази за белим зецом. Шта да кажем како бих спојио те две усне у једну издужену линију. Чинило ми се да је протекла читава вечност, заправо је прошло само неколико секунди. Рекао сам: „…“. Црте у угловима њених усана су је одавале.

Advertisements