Аутопортрет

9b36fc11

 

 

                                                                    I.

Посматрао је одраз свог лица у малом умрљаном огледалу у чијим ћошковима су зубу времену пркосили трагови поцепаних сличица. Деловао је старије. Средину чела му је браздала дубока линија из које се рачвало неколико плитких, од чега, није знао, сматрао је да није пуно размишљао до тада. Могло би се рећи да се препуштен инерцији кретао од једног до другог битног догађаја у животу. И ево, коначно је успео, сада је у прљавом предграђу Париза, у осамнаестом арондисману, у улици која носи име неког свеца чије се име тешко изговара. Да има смисла за хумор сада би се можда и насмејао јер се у једном делу улице налази проститутска четврт, али целог живота се кезио глупостима. Мрачна сенка га је и даље посматрала из огледала. Пропали писац у покушају, умро у четрдесет и трећој од глади и хладноће, у Паризу, мајка свих клишеа.

Хладна јутарња зимска светлост је пробијала своје трачке кроз прозорчић купатила и покушавала да му умије лице уместо од песка прљаве воде која је потекла из расклимане и шкрипутаве зарђале чесме.

”Сине, као да ми је јуче било двадесет и пет година. Још тада сам говорио како сам ”матор”, али тада бејах млад. Да ме видиш сада, сам себе једва препознајем. Коса ми се стањила и попут осеке повукла, лоши гени. Знаш оно када кажу да су особе са високим челом интелигентне – не мора да значи. Ево има четири године, нога ме још увек боли на сваку промену времена или дужу шетњу, више зими него лети, ваљда се хладноћа увуче у кости, а избледели ожиљак стоји на истом месту како не бих заборавио. Сам сам то желео, казна је праведна, можда чак и превише блага. Сигурно јесте. Жао ми је сине. Жао ми је што никада нисам био ту да ти будем отац, па макар и онакав какав је мој био мени. То ми је казна сине, највећа. Сваке вечери затварам очи и покушавам да призовем црте твог лица које никада нисам видео. Очи ми се натопе сузама и хладни јастук постане влажан. А онда. Онда понекад у стану до мог отворе музичку кутију, и мелодија ме успава.”

”Шта? Какве су ово жалопојке? Не можеш да напишеш три реда а већ си почео да се самосажаљеваш. ” Он отпи дугачак гутљај опорог црног вина чија је флаша стајала на листу пресавијеног папира.

Добовање писаће машине се прекиде и у малу просторију се изли тишина. Речи су му стајале у грлу и чекале да прсти поново почну да ударају по механичким диркама. Мастило на траци је било спремно, време је чекао. Али зашто би уопште ишта и писао, никада није био ту за њега, помислио је. Његова мајка му је вероватно рекла да је одавно умро или да је нека вуцибатина која се једноставно једног дана није појавила код куће. Више би волео да му је рекла оно прво, а то није ни било тако далеко од истине.

II.

Упознао ју је по свршетку средње школе, заљубио се у њу недуго после, али је никада није заволео. Бледи трагови праве љубави одржавали су га на површини, али када је илузија после дугог низа годину коначно пукла, он је почео да се дави. Тужно је било можда то што је она била спремна на брак и у другом стању.

Снови као снови, са болом у срцу и тугом у једрима одведоше га путем војника сањара који је некада био путем земље која је обећавала авантуру. Заправо сакупио новац који му је био потребан и сео на воз за Париз, био је спреман да постане Легионар. Остатак новца је оставио у коверти заједно са поруком: ”Извини, знам да си дубоко у себи осећала да ће овај дан доћи. Надам се само да те неће болети као мене.”

Обука је трајала релативно кратко. Три месеца основне обуке, која је била једнака оној из земље из које је долазио. Након тога речи обавезивања су изговорене, уговор на пет година је потписан а кeпи бланк красила ”мудро” чело које се није трудило да размишља превише, па, о било чему. То се променило првог пута после годину и по дана, када су авганистаски меци направили рупу по сред беле капице, срећа па је била парадна и са доста празног простора између главе и врха.

Чаробни метак као да га је отрезнио. Видео је крвава тела мртве деце и људи које није познавао. Од једном није више желео да буде део тога. Следеће што је урадио сматрао је првим паметним делом после дуже времена. Паметним или лудим питао се ових дана, можда је било и једно и друго. Платио је једном африканцу да га упуца у ногу када су били на послепоноћној стражи.

Оног тренутка када је чуо пуцањ нашао се на земљи. Видео је како то раде на филмовима, сматрао је себе јаким војником, али бутина коју је његов ”пријатељ” погодио је била не баш тако добро место. Пао је у несвест, једва јеп реживео операцију, тако му кажу. Али је план упалио. Још један део новца је морао да оде балистичару да би се касније испоставило да је метак заиста дошао из непријатељског снајпера. Али после неколико недеља папирологије све се завршило по плану. Био је на лету назад за Париз, са документом на ком је писало франсе пар л санг версе, и са седам и по центиметара дугачким ожиљком по средини десне бутине. Постао је француз због просуте крви услед борбе за Француску, звучало је прилично помпезно и смешно, али је болело као пакао.

Инвалидска пензија није била бог зна како велика, али могао је себи да приушти да месечно изнајмљује стан у не тако угледном делу града.

Купио је писаћу машину у нади да ће се вратити својој старој љубави, писању.

Вину је једне вечери признао, написаће писмо сину.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s