Рингишпил

Image

Стопала се полако вуку по већ утабаној земљи, прашина се диже и док рингишпил почиње свој нови круг стари циганин се враћа на своју неудобну столицу у средини. Пас који га је раније пратио док је узимао новац од својих слепих путника овога пута лежао је, деловао је старије и био је дебљи него прошле године.

На овој вожњи сви смо слепи путници, помислио сам док сам привлачио два хладна ланца која су тако пријала длановима у врелини летње вечери. Док смо се уздизали ка небу звук је почео да бледи и убрзо постао далека успомена на свет који је остао далеко испод нас. Врева људи је замирала сваким новим кругом.

Ти си раширила руке и секла си ваздух попут неке чаробне птице. Плава хаљина на туфне подсећала је на ретро амерички стил шездесетих година и ја сам на тренутак помислио да можда нисмо рођени у погрешно време. Нагла си главу уназад и погледала си ме, коса ти је додиривала седиште, смејала си се очима. На тренутак као да се цео универзум успављивао у нежној текстури твојих усана, јасно сам га видео и тада ме испуни нека дубока туга, знао сам да ће следећег тренутка нестати.

Исправила си се и окренула своје седиште према мом. Плесали смо кроз ваздух гледајући у различитим смеровима али идући у истом правцу. Старог цигу није било рига, он је веровао у своје зарђале ланце. Ми смо веровали у судбину а његов пас у добро парче сланине. Пожелео сам да се рингишпил никада не заустави, а онда сам схватио да је живот рингишпил.

 

Вашар

080-swing-2560x1440-A

 

 

Његово усплахирено срце је брзо и на прескоке куцало. Провлачили су се веома споро испод светиљки које су надјачавале месечину. Обилазили су  старе свечано обучене људе који су се,  деловало му је чрвсто и уплашено држали за руке, и младе које су њихова деца вукла за рукаве у нади да ће им родитељи купити ружичасту шећерну вуну. Она се држала за њега, први пут. Плутали су на летњем таласу људи, мириса, боја и гласова, ношени једва осетним поветарцем. У њихов мали град је поново дошао вашар. Није то био вашар налик оним старим о којима је читао у књигама – није било бркате жене, кепеца нити мишићавог човека који је изнад своје главе високо држао лепотицу. На тренутак схвати да мисли о циркусима али се на крај тог клупчета мисли одавно надовезало друго, био је свестан да нема контролу над њима.

 

Лутао је прашњавим полусвесним путевима, док су полако пролазили поред ”Великог зида смрти”, гутајући прашину која се из тог малог колосеума дизала. Она га јаче стисну за руку и привуче га себи. Могао је да осети зној и топлину њеног тела док је поноћ полако на њих спуштала своје чини, као много пута до тада, он је погледа. Боже, прелепа је. Мислио је у себи док су га њене нежне смарагдно зелене очи миловале по лицу, било је у њима нечег умирујућег. Помислио је да му у том тренутку не било тешко ни да умре. Баш ту, баш тада. Кестењаста коса која јој је једва додиривала рамена га, када је погледала ка звездама,  очеша по руци и он примети да се њена уста померају али је није чуо. Био је опчињен њеном лепотом. Никада јој то није рекао али је слутио да она слути.

 

Да, било је превише знакова да би то била случајност. Само њему се смешила на ОНАЈ посебан начин, као никоме другом, био је уверен јер је био опчињен њоме током целе прве године гимназије. Ишли су заједно у разред. Она је седела у трећој клупи до прозора, он у последњој до зида, она је била узрок толико пропуштених лекција, али ипак је на крају успео да извуче одличан успех, 4.53.

 

Он је погледа опет када му мисли то допустише. Она му је очима нареди да стане. Он се укопа у месту. Мирис пљескавица, народна музика која је допирала испод великог шатора и прегласна техно музика са превише баса која је била пуштана ”на вожњама” створише свето тројство које је натера да му привуче рамена ниже себи и спусти браду на њих.

 

”Хајдемо на рингишпил”, рече она.