Кишобран

Image

 

“Све генерације постају због нечега изгубљене, увек су биле и увек ће бити”, одзвањала ми је Хемингвејева реченица у мислима док сам седео на долазном перону и чекао аутобус. Било је девет и тридесет шест увече, пролећно-летњи ваздух се опорављао од целодневне врелине тако што су се кроз њега сурвавале огромне кишне капи добујући по од уљем замашћеном бетону испред мене. Седео сам на зидићу главне аутобуске станице и размишљао. Аутобуси су пристизали и одлазили, људи из њих су излазили насмејани право својим ближњима у загрљај или не. Без обзира на то цигани у прашњавим плавим шињелима из доба комунизма прилазили би и нудили своје професионалне услуге преношења и превожења ствари. Одмах иза њих стајали су таксисти, такође тражећи следећу муштерију. Да ли Вам је потребан такси госпођо? Лажем, нико од њих није рекао госпођо, изгледа да су манири о којима сам читао у књигама и који се понекад могу видети на филмском платну ишчезли. Је л’ треба такси? Не, не, хвала. Пробијала се жена кроз гужву која се одједном створила. Посматрао сам је, стајала је у тамној сувој сенци коју је правила дуга јарко црвена тенда изнад наших глава и мокрог тротоара, између којих се разлика више није примећивала. Извадила је пакло цигарета и запалила шибицу креснувши је од бетонски зид продавнице. Дубоко је увукла дим цигарете, погледала у римске бројке станичног часовника, отворила мали црни кишобран који до тада нисам приметио и нестала иза ћошка.

Збунила ме је. Не знам због чега, нити како, али поново ме је обузео онај осећај који се јави са времена на време, када постанем у потпуности свестан пуке пролазности живота и чињенице да је свако од нас подједнако мали у оном последњем тренутку када ствари престају да буду.

Жена уморног гласа најавила је пристанак аутобуса који сам чекао. Она је изашла из њега после неке старице, али ја више нисам био ту. Посматрао сам њено збуњено и помало разочарано лице из таме парка који је имао чист поглед на перон. Изгледала је сасвим обично, помало уморно. Њена коса није блистала под светлошћу лампе, њен осмех није у мени будио осећања.

Погледала је око себе, путници су се већ разишли и више није била толика гужва. Један од цигана јој је пришао и питао да ли јој је потребна помоћ са пртљагом. Одмахнула је главом и загледала се у станични часовник. Отворила је кишобран који до тада нисам приметио и уз кишу пригушени одјек корака отишла је. Ја сам наставио да стојим једним кораком на прагу врата која би ме учинила изгубљеним да сам кроз њих закорачио, питајући се зашто нисам понео проклети кишобран!?