Трик

430144a-fbmagician-s-rabbit-in-hat-posters

Странци смо. Њу чини ми се познајем, али не могу да се сетим ко је, мада у том тренутку никоме од нас то није важно. Све троје смо насмејани док се тешка челична врата лифта полако отварају и попут магнета нас увлаче у своју утробу. Три реда исполираних округлих дугмића која се сијају, он притиска највише, око њега се оцртава крваво црвени круг, крећемо горе. Хладноћа се и кроз дебеле перјане јаке пробија и пече, дрхтимо док скоро клаустрофобично узани простор око нас испуњава пара нашег даха, и даље смо из неког непознатог разлога весели.

Налазимо се у хотелу, негде, не знам где. Знам да смо заједно на некаквом зимовању, да има доста снега и да људи које за сада нисам видео причају немачки језик. Одједном, челични зидови лифта су прозирни и пред нашим очима у тишини се смењују постери гастарбајтерских певача док лифт граби ка тридесетом спрату. Врата се отварају.

Пред нама је дуг ходник. На левој страни, читавом дужином, хладан мермерни зид, на десној, висок неколико, метара зид од стакла. Њих двоје трче према крају ходника док прилазим огромном прозору који би можда могао да ми одгонетне највећу мистерију. Где сам?

Прилазим затворених очију и длановима додирујем хладно стакло. Срце убрзано куца у ишчекивању некаквог разрешења. Али узалуд, белина свуда, ништавнило, нема људи, дрвећа, само бескрајна поља снега која се простиру докле поглед досеже, према хоризонту.

Одједном врисак!

“Сиђи одатле, силази одмах!”

Стајао је на дрвеној огради која је била једина препрека између тридесетоспратног понора и моје збуњености када сам из изгубљености у белилу потрчао ка њима.

Не знам зашто, нисам био уплашен, мислио сам да ће ако скочи пасти на спрат испод или ће се ухватити за ивицу. И док сам трчао он је само повикао: “Ово је трик!” И раширених руку, леђима окренут понору, само се пустио… Она је стајала и гледала. Ја сам и даље трчао према њима, и даље у потпуности убеђен да му није ништа, да виси на ивици или да је на спрату испод. Онда сам осетио како ме је нешто пресекло преко стомака, био је то њен поглед беспомоћности и ужаснутости, страха и бола. Ноге су ми ођедном постале тешке попут олова, изгледало ми је као да их једва вучем испод себе, али сам и даље ишао према њој. Када сам након вечности од неколико секунди стигао и наслонио се на дрвену ограду поглед ми се прво изгубио у лавиринту степеништа које се попут змије увијало до приземља. Негде у даљини сам могао да видим његов осмех на лицу пре него што је стигао до дна. Овога пута није рекао ништа, али његов осмех је говорио: “Ово је трик.”

Онда сам се пробудио.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s