Фантом

fantasy_quill_by_kippcantdance-d48o7ur

 

Ја сам фантом. Постојим када ме мој бол пресретне на пустој мрачној улици као стари пријатељ из детињства. У тренуцима када не постојим ја сам празнина. Мисао која лута незадржавајући се ни на чему превише а опет дотичући све. Ја немам емоције, не сећам се када сам их изгубио и где. Можда су у неком пренатрпаном коферу у купеу воза који се споро вуче кроз сибирске тајге. Не знам. Та моја бол није физичка, не. Она се огледа у спознаји да би требало да постоји због све ове празнине која у мени зјапи попут поквареног шупљег зуба, али авај. Обично не размишљам о њој, али деси се некада док упијам погледом живот, људе, њихове изразе лица, речи, да ме заболи та мисао, попут каквог фантомског уда. Деси се, али брзо нестане, одвуче ме мисао паришке калдрме, а онда се занесем па замишљам док ходам испупченим камењем да сам негде у близини Москве, у неком безименом селу, ходам уским сеоским путем док ме прате пси луталице. Негде у даљини чујем групу стараца како се смеју и вичу: “Наздровје!” И таман када треба да осетим следећи замах леденог ваздуха на лицу, више нисам ту. Ја сам фантом.

Трик

430144a-fbmagician-s-rabbit-in-hat-posters

Странци смо. Њу чини ми се познајем, али не могу да се сетим ко је, мада у том тренутку никоме од нас то није важно. Све троје смо насмејани док се тешка челична врата лифта полако отварају и попут магнета нас увлаче у своју утробу. Три реда исполираних округлих дугмића која се сијају, он притиска највише, око њега се оцртава крваво црвени круг, крећемо горе. Хладноћа се и кроз дебеле перјане јаке пробија и пече, дрхтимо док скоро клаустрофобично узани простор око нас испуњава пара нашег даха, и даље смо из неког непознатог разлога весели.

Налазимо се у хотелу, негде, не знам где. Знам да смо заједно на некаквом зимовању, да има доста снега и да људи које за сада нисам видео причају немачки језик. Одједном, челични зидови лифта су прозирни и пред нашим очима у тишини се смењују постери гастарбајтерских певача док лифт граби ка тридесетом спрату. Врата се отварају.

Пред нама је дуг ходник. На левој страни, читавом дужином, хладан мермерни зид, на десној, висок неколико, метара зид од стакла. Њих двоје трче према крају ходника док прилазим огромном прозору који би можда могао да ми одгонетне највећу мистерију. Где сам?

Прилазим затворених очију и длановима додирујем хладно стакло. Срце убрзано куца у ишчекивању некаквог разрешења. Али узалуд, белина свуда, ништавнило, нема људи, дрвећа, само бескрајна поља снега која се простиру докле поглед досеже, према хоризонту.

Одједном врисак!

“Сиђи одатле, силази одмах!”

Стајао је на дрвеној огради која је била једина препрека између тридесетоспратног понора и моје збуњености када сам из изгубљености у белилу потрчао ка њима.

Не знам зашто, нисам био уплашен, мислио сам да ће ако скочи пасти на спрат испод или ће се ухватити за ивицу. И док сам трчао он је само повикао: “Ово је трик!” И раширених руку, леђима окренут понору, само се пустио… Она је стајала и гледала. Ја сам и даље трчао према њима, и даље у потпуности убеђен да му није ништа, да виси на ивици или да је на спрату испод. Онда сам осетио како ме је нешто пресекло преко стомака, био је то њен поглед беспомоћности и ужаснутости, страха и бола. Ноге су ми ођедном постале тешке попут олова, изгледало ми је као да их једва вучем испод себе, али сам и даље ишао према њој. Када сам након вечности од неколико секунди стигао и наслонио се на дрвену ограду поглед ми се прво изгубио у лавиринту степеништа које се попут змије увијало до приземља. Негде у даљини сам могао да видим његов осмех на лицу пре него што је стигао до дна. Овога пута није рекао ништа, али његов осмех је говорио: “Ово је трик.”

Онда сам се пробудио.