Zamišljam

 

 

Ne dišem, čekam da nestaneš. Ne znam da li si deo sna ili stvarnosti dok tvoja senka pada na zid pokraj kreveta u kom ležim, ali odavno sam ih pomešao tako da nije ni bitno.

Odavno sam shvatio da je sve privid, ono što želimo da bude. Zato stvaramo ove beskrajne svetove i lutamo po njima. Gubimo se i nalazimo. Skitnica koji stvara svoju sudbinu, ako bih u par reči morao da opišem sebe.

Šta je otkucaj srca do vreme posle prethodnog i pre sledećeg? Slušam tvoje otkucaje i gledam kako blediš, posmatram kako se tvoja senka ritmično pomera svakim udisajem i izdisajem. Ali osmeha u mojim očima i dalje nema, iako bi ti možda volela da ga tamo vidiš.

Gledam kroz tvoje oči, ali čini mi se da niko do mene samog nije kriv što života u meni nema da bih život u tebi video. Nestaješ, i sledećeg trenutka si ponovo tu. Šapućeš mi da ću biti samo tvoj. Zamišljam kroz tintu tvojih smeđih očiju, živo, svaku notu džez igranke o kojoj pričaš, svaki korak napravljen na vlažnom asfaltu dok nam se vetar gnezdi ispod kragni dok lutamo kroz noć. Večeras smo ovde, sutra ko zna gde, ko zna kada… Na brodu za Beč s početka XX veka? Možda u…

Sve jasno vidim ali sve je to san. Ovo je stvarnost.

Ja sam samo pisac koji je zaboravio da se smeje, i koji je izgubio pogled negde na horizontu. Znam da si mi slična i zbog toga sam siguran da ćeš razumeti. Znaš onaj nečujni zvuk gitare? Njega pratim, čujem ga nekada kako odjekuje u daljini i moram za njim da pođem. Nema tog mesta koje me može držati. Ti želiš da budem tvoj. Ali ja ću te povrediti, a to ne želim, ostaviću te uplakanu u postelji i nastaviću dalje.

Zato lutaj, znam da ti krv vri za nepoznatim. Srešćemo se opet negde, nekada. Podelićemo ponovo poneku reč koja neće ništa značiti. Jer šta su reči, do lažni uzdasi utehe.

 

 

Advertisements