Nostalgija

 

Ja maštam o tvojim krvlju natopljenim usnama čiji dodir nikada neću osetiti.

Njihovu vrelinu, suđeno je, zameniće blato, hladnoća i povici drugih vojnika koji imaju jednako važne razloge da vode ovaj suludi rat.

Nikada do sada nisam ubio, ali hoću, kada se ispred mene bude našao neko ko bude želeo da prekine moj san. On mora da nastavi da živi. Jer samo u njemu, ti si onakva kakvom sebe nikada nisi videla.

Nostalgija na ono što se nikada nije dogodilo je moj jedini neprijatelj. Puštam te da mi lagano zarivaš nož u stomak i sklapaš oči.

Hvala ti na uspavanci kojom me uspavljuješ sa osmehom na licu.

Dirke klavira bude sećanje na sliku.

Koračaš lagano, senka te ne dodiruje, sve što je okupano suncem je tvoje, ceo svet je tvoj. Čak i beton kao da je postao nežan pod tvojim prstima. Gledam kako skrivaš pogled iza kose koja ti krije gola, izgorela ramena. Svakim korakom sve više i više boliš. I onaj poslednji korak kada treba da staneš ispred mene i podigneš glavu, ja padam, kao da me je neko prelio vrelim gvožđem. Ne mogu da ti vidim lice… Postajem senka. Više nisam tvoj.

Mrak. Ništavnilo. Hladno mesto bez osećanja. Sedim na litici i posmatram zvezde. U daljini čujem zvuk klavira ali ne znam šta znači.

Advertisements

One comment on “Nostalgija

  1. Ponekad se budim pored tebe, iako mi to niko ne veruje, pa ni ja sama.
    Ti si svuda gde ima železničkih pruga i gde ima kiše.
    Ti si brbljiva tišina cigare koja dogoreva dok pijem prvu kafu.
    Ti mora da imaš prelepe oči koje ne gledaju previše a znaju.
    Znaš, dolaze tako dani kada te nema. Dani kockastih oblika, novobeogradski dani ispravnih usmerenja i zdrave kratkovidosti. I to su srećni dani. Voleti tebe je jedna prelepa tuga. Moj omiljeni besmisao i jedini preživeli san iz detinjstva. Dolaze dani kada te nema. I sve mi više prijaju. I sve se duže zadržavaju. Besporočni, ponosni dani položenih ispita i svežeg vazduha. Dani bez tebe su savršena zamena za ono što smo se nadali da će biti život.
    Opet, desi se greška. Izgubim nit na trenutak, setim se svojih pesama i sve one tinejdžerske žudnje za životom koja je magično nestala i oslobodila me obaveze da budem posebna univerzumu. Pustim staru muziku, vratim se u ulice iz kojih sam krenula.
    I ne znam kako, opet, desi se greška i opet se budim pored tebe.
    A ti, majstor iluzije, uvek urediš svoj nestanak tako da mi bude teško da dokažem da si ikada bio tu. Pa i sebi samoj.
    Odavno te ne tražim, i ti to znaš. Ne obilazim više vašare, ne zavirujem pod šarene kišobrane, imam neka svoja mesta koja me podsećaju na mene, a složićeš se da sam ja sebi jedina dobra imitacija tebe.
    Odavno me ne tražiš, i to je stanje stvari u dvadeset trećoj godini kad se svi oko tebe mire sa tim da život ne mora da bude savršen.
    Tako da se nikada nećemo sresti. Ali biće još prelepih tuga. Jer ti i ja, mi smo narkoleptici.
    Ostaje nam da pišemo.
    Ostaje nam da se ponekad greškom budimo u istoj dimenziji.
    Ostaje nam da se volimo, iako se nikada nismo sreli. I da ubeđujemo ceo svet da je to vrlo korisno.
    Ostaje nam da pišemo pisma jedno drugom. Ovakva pisma. Nije bitno što ih nećeš pročitati, znam da znaš o čemu ti pišem.
    I to nam nikakva realnost ne može oduzeti.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s