Nostalgija

 

Ja maštam o tvojim krvlju natopljenim usnama čiji dodir nikada neću osetiti.

Njihovu vrelinu, suđeno je, zameniće blato, hladnoća i povici drugih vojnika koji imaju jednako važne razloge da vode ovaj suludi rat.

Nikada do sada nisam ubio, ali hoću, kada se ispred mene bude našao neko ko bude želeo da prekine moj san. On mora da nastavi da živi. Jer samo u njemu, ti si onakva kakvom sebe nikada nisi videla.

Nostalgija na ono što se nikada nije dogodilo je moj jedini neprijatelj. Puštam te da mi lagano zarivaš nož u stomak i sklapaš oči.

Hvala ti na uspavanci kojom me uspavljuješ sa osmehom na licu.

Dirke klavira bude sećanje na sliku.

Koračaš lagano, senka te ne dodiruje, sve što je okupano suncem je tvoje, ceo svet je tvoj. Čak i beton kao da je postao nežan pod tvojim prstima. Gledam kako skrivaš pogled iza kose koja ti krije gola, izgorela ramena. Svakim korakom sve više i više boliš. I onaj poslednji korak kada treba da staneš ispred mene i podigneš glavu, ja padam, kao da me je neko prelio vrelim gvožđem. Ne mogu da ti vidim lice… Postajem senka. Više nisam tvoj.

Mrak. Ništavnilo. Hladno mesto bez osećanja. Sedim na litici i posmatram zvezde. U daljini čujem zvuk klavira ali ne znam šta znači.

Zvezdana prašina

 

Probudila si se u mom snu i nestala pre nego što smo stigli da razmenimo adrese. Stranci, stari poznanici. Da li misliš da ćemo se ikada ponovo sresti? Mnogo je izgubljenih duša koje hodaju na vrhovima prstiju plašeći se da previše ne zatresu niti sudbine.

Ali ti…

Ti si te večeri svirala gitaru. Žice su melanholično plesale uz glas kog ne mogu da se setim. Sećam se samo očiju koje nestaju u potrazi za pravim rečima iza kapaka koji su gledali ka nebu. Ali nekada reči jednostavno ne mogu da učine ništa, koliko god se trudila.

Koraci su odjekivali u zlatnim barama prskajući zidove sećanja uspomenama.

Koliko god da si jaka, sećanje je jače, može se desiti da ostaneš zarobljena ispod peska u donjem delu peščanika jer vreme protiče ne obazirući se.

Možda je i bolje ovako.

Sve lepe stvari u jednom trenutku moraju da krenu na loše, zar ne? Zašto bismo uopšte počinjali samo da završimo kao svi drugi? Hajde da pamtimo taj trenutak kao nešto što je moglo da bude, ali nikada nije.

Dođavola sa tim!

Hajde da nam uništi živote. Jer šta su životi do bledih sećanja koja vode do sadašnjeg trenutka u vremenu? Slike u pesku koje nestaju pod koracima drugih koji ne vide kako je sve prolazno.

Hajde da zamišljamo dodir usana i vrhova prstiju koji paraju kožu, ali ne stvaraju bol, slatki bol, zato što se nikada nisu desili. Hajde da plačemo suze, koje nemaju ukusa. Koje nisu slane kao ovo more praznine.

Hajde da ne stiskamo usne svaki put na pomen naših imena zato što smo bili isuviše velike kukavice da nešto u vezi sa tim preduzmemo. Hajde da se raspremo po vetru, vasiona će znati šta da uradi sa nama. Ipak smo svi od zvezdane prašine nastali.