Психоанализа и речи

 

Желим да Вам испричам причу. Причу у којој је главни актер реч. Причу с почетка XX века, која почиње у Бечу. Бечу који је дом Шернбергу чија је композиција натерала учене људе, критичаре,  да се потуку као какве пијанице, како би касније изјавили да ни сами не знају шта им је било, музика је била крива. Причамо о Бечу у ком је Шиле провео 24 дана у затвору зато што је сликао нешто што је тада сматрано порнографијом, акт. И коначно, причамо о Бечу, дому Сигмунда Фројда. Човеку који је иронично, добио и одбио Нобелову награду за књижевност јер је желео да његов научни рад буде препознат.

Нагон, инстинкти, свесно, несвесно и многе друге мистичне речи које су мање или више срећно преведене са немачког од стране људи који су мање или више знали о чему се ради, имају једну заједничку ствар, то су речи.

Да би нешто могло да буде потиснуто оно мора бити репрезентовано, свесно или несвесно. Репрезентовано речју. Онде где настаје неуроза, имамо проблем са потискивањем. Зашто имамо проблем са потискивањем?

Фројд је сматрао да проблем лежи у неартикулисаноти проблема. Сматрао је да је терапеутов задатак да открије и да путем интерпретација клијентових прича, ништа не узимајући здраво за готово покуша да схвати оно што ни сам клијент у том тренутку не схвата. И терапеут и клијент налазили би се у позицији онога који је у мраку, само што је терапеуту то био посао – а његов посао је био да тумачи речи – да повезује неповезиво. Да тражи поруку која се налази скривена у прозодији гласа: у његовој боји, паузама, случајним грешкама. Хода по ивици метафоре и пази да не падне на погрешну страну, а опет, ако падне, а падова ће сигурно бити, да устане без љутње на себе или свог клијента и започне нов ход по тој нестабилној жици.

И у тим знацима, у тим речима које су се низале у потрази за спасењем, које су морале да се одмотају као какво клупко, лежао је одговор. Одговор би обично бивао празнина. Празнина на месту значајног другог која није успела да задовољи потребе, или их је на неки други начин спутавала.

Желео бих да направим паралелу између писања и овога што су некада радили терапеути.

Писац чија се професија такође огледа у речима у потрази је. Ниже речи, ослушкује њихово звучање у полутамној соби. Он је и терапеут и клијент. Он је спасилац и онај који је изгубљен. Сам себи може помоћи, али само ако пронађе праве речи, и ако их поређа на прави начин, откривајући себи оно што жели да каже. Јер, верујте ми, често сам писац не зна на ком је путу док не стигне до његовог крајњег одредишта. А када до њега стигне деси се да изостане катарза. Деси се да је клупко у средини шупље, празни уздах који је желео да се сакрије јер је знао да ако буде откривен неће донети добро.

Зато се предајем речима, и одлучујем да будем њихов роб, док се не пронађем или на месту себе пронађем једну зјапећу празнину.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s