Duelant

 

Posečen u duelu sa svojom senkom, dok mi se krv sliva niz grudi i natapa crnu košulju pitam se zašto sam se uopšte latio mača. Iako ne verujem u boga, evo me na kolenima, pognute glave pod ružičastim svodom, pogled je pao i posmatra izdužene ruke svog neprijatelja.

Mesečina večeras neće otkriti put spasa za ovo parče mesa koje na kraju i krv napušta, koje je izgubilo onaj najvažniji duel, protiv sebe. Jutarnja magla naćiće me samog, mirnog. Magija će nestati, svi oni koji su verovali da sam besmrtan zajedno sa mnom, biće razuvereni.

Nije me strah.

Posmatram Sunce u daljini i vidim kako dolaziš poput plime da srušiš ovaj peščani dvorac. Grabiš napred sigurnim korakom, sanjivim pogledom deteta koje želi da bude zagrljeno tražiš me, ne znajući da ćeš srušiti sve, jer ja sam satkan od mekog bola. Grliš me čvrsto.

Najava – Skyfall

 

Kreg, Danijel Kreg izgovorio je rečenicu Bond, Džejms Bond, 2006. u filmu Kazino Rojal i tako nastavio dugu tradiciju ovog internacionalnog plejboja, špijuna i osobe koju u trenutku kada sve propadne nije briga da li je njegov Heineken martini promućkan ili promešan.

Pre nego što je obuo cipele koje su pre njega dvadeset puta nosili: Šon Koneri, Džordž Lezenbi, Rodžer Mur, Timoti Dalton i Pirs Brosnan, bilo je par aluzija na boju njegove kose, pošto je plavušan, a neki su ga kada je najavljeno da će on biti sledeći Bond nazvali i Džejms Blond. Jedan deo fanova je otišao čak toliko daleko da su rekli da neće gledati film ako on bude izabran da nastavi da nosi baklju. Ali bogo moj kako su pogrešili, i svi kritičare je ućutkao kada se našao preko puta Le Šifrea u partiji teksas holdema koja ga je umalo koštala života. Ako do sada niste pogledali ovaj fantastičan film, koji se našao na velikom broju top lista, te već sada daleke 2006. godine mislim da je pravo vreme da to učinite.

Međutim, hvale ovog filma i kritike “Zrna utehe” koji je bio osrednji u najbolju ruku nisu tema ovog teksta. Tema ovog teksta su 50 godina Džejms Bonda na velikom platnu, i 23. film čiji naziv je Skyfall.

Film je od prve konferencije za štampu obavijen velom misterije, čak se ne zna ni na šta se odnosi sam naziv, a premisa koja govori da će Bondova lojalnost prema M biti stavljena na test kada se prošlost okrene protiv nje – takođe ne otkriva puno.

Ono što se zna, i što uliva nadu svim fanovima koji sa nestrpljenjem iščekuju premijeru u Novembru mesecu jeste da film režira Sem Mendes (najpoznatiji po filmu koji se kod nas pogrešno prevodi kao Američka lepota. Američka lepotica – vrsta ruže, ko je gledao film, znaće o čemu pričam). Zna se da je iza kamere Roger Deakins (kinematografer – titula koja možda većini ne znači ništa… ali kada vidite one savršeno snimljene scene u kojima je svaki element na svom mestu i sve liči kao da je iščupano iz nekog suludog sna znaćete o čemu pričam).

Glavnu glumačku ekipu čine: Daniel Craig – treći, i poslednji put po ugovoru Bond, sa mogućnošću da se vrati ukoliko to želi za snimanje sledećeg filma; Javier Bardem – Španac srcolomac (devojkama poznat najverovatnije po vilmu “Ljubav u doba kolere”, muškarci “No country for old men” znaju zašto); Dame Judi Dench možda poslednji put kao M (britanski listovi kao jedan od glavnih razloga navode propadanje vida glumice), a špekuliše se da će je najverovatnije zameniti Ralph Fiennes koji se takođe pojavljuje u filmu; i Bondova devojka Berenice Marlohe – francuska famme fatale koja će pokušati da osvoji Džejmsovo srce. Od sporednih likova ističu se Naomi Harris koja će igrati ženskog agenta Eve koja pokušava da bude kao 007, i Q koji će posle kraće pauze ponovo biti tu sa nekim spravicama za Džejmsa, ulogu će igrati Ben Whishaw.

Snimanje je počelo u Novembru prošle godine i trajalo je do pre nekoliko dana, na lokacijama u Istanbulu, Šangaju i Londonu kao i u Pajnvud studijima koji su bili dom EON produkcijskoj kući od snimanja prvog Bonda sa Konerijem u glavnoj ulozi. Bilo je to davne 1962. A to je još jedan razlog zašto je ovo veoma važna godina za Bonda. Radi komemoracije ovako velikog uspeha u prodaji će se naći i kompletna blu-rej kolekcija svih filmova o ovom kompleksnom liku Iana Fleminga.

Tako da pored iskupljenja za prethodni film koji je bio, “loš drugi album” kako kaže Kreg, agent provokator pored spasavanja MI-6 u operaciji Skyfall ima zadatak da ponovo osvoji srca publike. Šta je to za njega? Ipak je on 007. Pogledajte teaser trailer.

Психоанализа и речи

 

Желим да Вам испричам причу. Причу у којој је главни актер реч. Причу с почетка XX века, која почиње у Бечу. Бечу који је дом Шернбергу чија је композиција натерала учене људе, критичаре,  да се потуку као какве пијанице, како би касније изјавили да ни сами не знају шта им је било, музика је била крива. Причамо о Бечу у ком је Шиле провео 24 дана у затвору зато што је сликао нешто што је тада сматрано порнографијом, акт. И коначно, причамо о Бечу, дому Сигмунда Фројда. Човеку који је иронично, добио и одбио Нобелову награду за књижевност јер је желео да његов научни рад буде препознат.

Нагон, инстинкти, свесно, несвесно и многе друге мистичне речи које су мање или више срећно преведене са немачког од стране људи који су мање или више знали о чему се ради, имају једну заједничку ствар, то су речи.

Да би нешто могло да буде потиснуто оно мора бити репрезентовано, свесно или несвесно. Репрезентовано речју. Онде где настаје неуроза, имамо проблем са потискивањем. Зашто имамо проблем са потискивањем?

Фројд је сматрао да проблем лежи у неартикулисаноти проблема. Сматрао је да је терапеутов задатак да открије и да путем интерпретација клијентових прича, ништа не узимајући здраво за готово покуша да схвати оно што ни сам клијент у том тренутку не схвата. И терапеут и клијент налазили би се у позицији онога који је у мраку, само што је терапеуту то био посао – а његов посао је био да тумачи речи – да повезује неповезиво. Да тражи поруку која се налази скривена у прозодији гласа: у његовој боји, паузама, случајним грешкама. Хода по ивици метафоре и пази да не падне на погрешну страну, а опет, ако падне, а падова ће сигурно бити, да устане без љутње на себе или свог клијента и започне нов ход по тој нестабилној жици.

И у тим знацима, у тим речима које су се низале у потрази за спасењем, које су морале да се одмотају као какво клупко, лежао је одговор. Одговор би обично бивао празнина. Празнина на месту значајног другог која није успела да задовољи потребе, или их је на неки други начин спутавала.

Желео бих да направим паралелу између писања и овога што су некада радили терапеути.

Писац чија се професија такође огледа у речима у потрази је. Ниже речи, ослушкује њихово звучање у полутамној соби. Он је и терапеут и клијент. Он је спасилац и онај који је изгубљен. Сам себи може помоћи, али само ако пронађе праве речи, и ако их поређа на прави начин, откривајући себи оно што жели да каже. Јер, верујте ми, често сам писац не зна на ком је путу док не стигне до његовог крајњег одредишта. А када до њега стигне деси се да изостане катарза. Деси се да је клупко у средини шупље, празни уздах који је желео да се сакрије јер је знао да ако буде откривен неће донети добро.

Зато се предајем речима, и одлучујем да будем њихов роб, док се не пронађем или на месту себе пронађем једну зјапећу празнину.