Tamno srce

Čak i najtamnije srce kuca. Možda iz pogrešnih razloga, za danas.

Možda je potisnulo snove zajedno sa tvojim imenom, jer tvoje ime je sinonim za san.

Možda je postalo ravnodušno i tupo na sve što ga ne dotiče, a ne dotiče ga ništa.

Hladno mu je postalo i Sunce, pa sada krv greje u senci i huli na zrake koji pokušavaju da se probiju krz pukotine.

Možda ćuti zato što si po boji glasa umela da odrediš dodir. Nikada previše grub. Ali znaš već kako to ide, daš nekome šaku, on hoće da ti otkine celu ruku. Daš nekome mrvicu svojih snova on uzme sve, izigra se i baci ih u ćošak kao igračku koja mu je dosadila. Snove koji nošeni od strane drugog nikada više ne mogu biti tvoji.

Daš nekome srce a pošto je to sve što si imao, ostaneš u hladnom polju snega okružen maglom dok sve u tebi ne umre, ili ne umreš sam. Dok se suze ne zalede a osećanja ne ispare. Dok se u tebi ne stvori mržnja, ali ne prema toj osobi. Dok se ne rodi mržnja okrenuta prema sebi.

Rodi se crno srce probodeno strelom Tanatosa koje uživa da posmatra kako patiš. Ali pošto ne osećaš ništa počinješ da cepaš osećanja tebi nekada dragih ljudi koji se sada pitaju šta ti se desilo, a ti se pitaš kako ti da oni ne vide onu hladnu i ciničnu stranu života. Pa je reflektuješ, a oni kao da ne žele da vide.

I na kraju, UVEK na kraju ostaješ sam. Ležeš sam u hladnu postelju. Ne treba ti niko. Sam si sebi dovoljan.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s