Tu sam

Gledao sam je kako pognute glave obavijena crnim suši suze nad svećom čiji je plamen drhtao. Naslonio sam čelo na njenu meku kosu i stegao joj rame, nije bila tu. Njene misli lutale su, viorile su se ka skutima kaputa i probijale haotično kroz tkaninu, letele kroz uzdahe koji su pokušavali da ublaže bol praznine koji se kao vrtlog širio i usisavao sve. Stisnuh je jače. Šapnuo sam joj: “Tu sam.” Znam da me je čula jer nemiri se na trenutak smiriše. Nastade tišina, a miris tamjana je bio sve što se moglo osetiti.

Advertisements

Tamno srce

Čak i najtamnije srce kuca. Možda iz pogrešnih razloga, za danas.

Možda je potisnulo snove zajedno sa tvojim imenom, jer tvoje ime je sinonim za san.

Možda je postalo ravnodušno i tupo na sve što ga ne dotiče, a ne dotiče ga ništa.

Hladno mu je postalo i Sunce, pa sada krv greje u senci i huli na zrake koji pokušavaju da se probiju krz pukotine.

Možda ćuti zato što si po boji glasa umela da odrediš dodir. Nikada previše grub. Ali znaš već kako to ide, daš nekome šaku, on hoće da ti otkine celu ruku. Daš nekome mrvicu svojih snova on uzme sve, izigra se i baci ih u ćošak kao igračku koja mu je dosadila. Snove koji nošeni od strane drugog nikada više ne mogu biti tvoji.

Daš nekome srce a pošto je to sve što si imao, ostaneš u hladnom polju snega okružen maglom dok sve u tebi ne umre, ili ne umreš sam. Dok se suze ne zalede a osećanja ne ispare. Dok se u tebi ne stvori mržnja, ali ne prema toj osobi. Dok se ne rodi mržnja okrenuta prema sebi.

Rodi se crno srce probodeno strelom Tanatosa koje uživa da posmatra kako patiš. Ali pošto ne osećaš ništa počinješ da cepaš osećanja tebi nekada dragih ljudi koji se sada pitaju šta ti se desilo, a ti se pitaš kako ti da oni ne vide onu hladnu i ciničnu stranu života. Pa je reflektuješ, a oni kao da ne žele da vide.

I na kraju, UVEK na kraju ostaješ sam. Ležeš sam u hladnu postelju. Ne treba ti niko. Sam si sebi dovoljan.

Reči

Ja sam običan smrtnik i reči su sve što imam, ostalo je iluzija, magija koja nestaje kada se zavesa spusti i umorni mađioničar sedi ispred umrljanog ogledala u zagušljivoj maloj garderobi gledajući svoj iskrivljeni lik.

Nisam mađioničar, ali umem sa rečima. Lagao sam noć, varao sam dan, ali najviše me boli što sam to radio tebi. Ima nešto u načinu na koji se reči slažu, ton i ritam koji ih prati dok me gledaš u oči.

Nisam nikada nosio bele rukavice, ali kao da su mi čitavog života bile na rukama. Nisam osećao. Vešt, kakav jesam, lagao sam i sebe ali sve je bilo hladno. Osećao sam se kao nacista niz čije vene teče plava krv, hladna. Pokušao sam da volim, pokušao sam da osetim, ali ništa.

I šta sam uradio? Jedino što mi je preostalo. Počeo sam da mrzim. Počeo sam da uništavam. Svestan da to što radim povređuje druge, ali nije me bilo briga. Imao sam racionalno objašnjenje za sve i svakoga.

Gazio sam preko ljudi i njihovih reči. Verovao sam da ne postoji ništa van ovog života koji sami pravimo, a ljudi koji su govorili drugačije delovali su mi patetično, tražili su zrno spasenja za njihove male živote kako bi mogli lakše da prihvate smrt.

I gde se tu uklapam ja? Nigde, ja sam samo još jedno zrno peska, a moja reč jedino što je istina.

Muzama

 

O velike muze gde ste nestale? U kom delu ove stare škrinje se krijete. Zašto mi ne želite pomoći da skrojim nova jedra? Da se otisnemo na još jedno putovanje. Još jednu avanturu koja neće biti zabeležena u velikim knjigama. Zarđali kompas je još uvek ispravan iako igla pomalo vuče ka istoku a na staklu se skorela so. Durbin sam rasklapao juče kada sam pokušavao da vas nađem, staklo je malo mutno, ali to nas do sada nije sprečavalo. Mapa je i dalje nema. Na njoj nema meridijana i paralela. Uvek sam verovao vama. I sa povezom preko očiju upravljao kormilom. Možda me ovog puta po srcu poseče ona stara kurva Sudbina, pa se krv razlije po njoj i naslika moj život, u bojama kakvim sam ga ja video dok ste mi vi bile oči. Zato hajdemo. Hajdemo još jednom zarad starih talasa uzburkajte mastilo.

Hajde da ćutimo

 

Strah od reči porobljava. Hajde da ćutimo. Hajde da budemo robovi vremena koje se zaglavilo u peščanom satu i koje odbija da se prelije u drugu polovinu. Hajde da trčimo kroz njegove pustinje i da ostavljamo tragove u pesku koje će Mesec da sakrije kako nas nikada ne bi našli.

Hajde da to radimo čitavu jednu večnost. Hajde da ostarimo toliko da ponovo postanemo mladi. I kada nas vreme nađe u jednoj od potera, hajde da mu se predamo, jer dosta smo bežali. Hajde da postanemo slobodni i zbacimo okove svih prethodnih života. Zaboravimo sve što je bilo. I započnemo neke nove živote, na različitim planetama, sa samo jednim ciljem. A to je ples čije korake znamo samo ti i ja, neka nas vodi ona melodija koju samo ti i ja možemo da čujemo. Neka prođe još par večnosti dok se razdaljina između nas smanjuje, dok planete postaju klikeri u torbici male devojčice koja voli da se igra sa dečacima.

Neka sve ponovo vodi onom jednom trenutku kada će se naši pogledi bez naših odobrenja međusobno zavesti, a ti i ja postati deo igre koja kao što vidiš traje beskrajno.

Hajde da ćutimo…

Igra sa senkom

Plašim se da se senka poigrava sa mnom. Ali svi moji prijatelji su mrtvi, neprijatelja nisam imao. Ko li bi to mogao biti? Reči se roje, ali glasa nema, u bezdanu tišine stojim nemoćno sam pokriven mrakom. Moja postelja je spremljena, ležim u njoj obučen, kao da sam nekoga očekivao. Snovi su me odbacili ali suviše snenog da bih shvatio šta se događa, i dok sam trepnuo preko kapaka prelete mi senka. Nisam stvarno siguran da je moja, jer nikakvog izvora svetlosti iza mene nije bilo da bi je bacilo sa te strane prozora u tom pravcu, ali nesumnjivo je ličila na mene. Da. Okrugla glava, kriv nos, krive linije razbarušene kose. Sva moja fizička snaga obučena u prelivajuće nijanse crne oprljene sivom. Delovala je tako prazno.

Šta uopšte hoćeš, ti si samo obična senka, okuražih se malo, kada sam se posle nekoliko minuta unutrašnjeg monologa razbudio. Zašto si došla, idi sa terase, idi i čekaj me u dvorištu dok u zoru ne pođem u poštu.

Senka bez sigurnog izvora svetlosti se pognu, skoro tužno, delovalo je, i nestade. Ja sa olakšanjem spustih glavu na jastuk i utonu u san kao da se ništa nije ni dogodilo.