Trenutak

 

Gledam u ogledalo. Ko je ova osoba ispred mene što stari? Nikada isti u susretu sa novim danom. Menjaju me reči, one koje izgovaram i one koje čujem, one ispisane na zidovima sam prestao da čitam jer su sve više počele da me podsećaju na bilborde.

Razmišljao sam sinoć dok sam sedeo u zamračenoj sobi o onome što si rekla. Premda nije bilo dima, koji nam je te noći pružao utočište od slučajnih pogleda, da zamuti značenje tvog glasa, shvatio sam koliko je teško zapravo biti isti, ne menjati se. Udobnost fotelje me je uspavljivala, ali sam se opirao. Misli se uhodaju pa više i ne razmišljaš, na rečenicu već imaš spreman odgovor iako nisi istinski ni razmislio o onome što zboriš. I tako rasute reči maše temu, ne pogađaju cilj a mi svesni toga kajemo se nad greškom jer svaka propuštena prilika je propuštena prilka. Taj trenutak je izgubljen, prošlost nikada više neće postati sadašnjost dok budućnost juri da zauzme njeno mesto.

Posmatrao sam tvoje usne kako se pomiču, nisam čuo zvuk, bio sam hipnotisan tim plesom a u isto vreme razmišljao šta bih mogao da kažem kada prestaneš da govoriš. Hteo sam da te poljubim. Nisam. Nasmejao sam se. A onda si i ti. Taj trenutak je bio izgubljen.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s