Oče

“Ne valja to.  Zašto to radiš? Ne radi se to tako. Nikada ništa nećeš naučiti.”

Znam, ali bar nemoj da stojiš pored sa tolikom mržnjom prema mom neznanju, niko se naučen nije  rodio. A ti me nikada nisi pitao da li mi je potrebna pomoć.

“Ne valja to.”

Nikada dovoljno dobar, znam, čuo sam to isuviše mnogo puta, i jednom je kap prelila čašu, od tada više ne pijemo iz iste.

“Zašto to radiš?”

Zato što nisam imao drugog izbora. Mogao sam se prepustiti tebi i stradati, kao čovek. Ili poći stazom trnja, i postati nešto vise. Nesto više…

“Nikada ništa nećeš naučiti.”

Ti si u tvojim knjigama pronašao život, a ja u svojim beskrajno sivilo. Koliko puta sam samo morao da tumačim svako slovo i smisao, dok si ti govorio da je svet crno beli.

Neka oče. Zaslužio sam. Prihvatam sve što mi stavljaš na teret i još toliko. Prihvatam i terete drugih, neka njima bude lakše…

Sam nosim krst svoj koji si mi oko vrata okačio.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s