Istina

Otkrio sam na neutabanim stazama da istine nema. Upoznao sam još njih koji su je tražili. Htedoh da viknem: Ljudi, nema je! Uzalud tragate. Ali onda sam se setio da sam i sam krenuo ovim putem jer nisam želeo da učim na tuđim greškama. Ipak kao kroz maglu sećam se…

Stavio je ruku na moje rame dok sam je gledao u oči koje su se sijale.

Šapnuo je: To je sjaj požude.

Pitao sam ga kako zna? Rekao je da znam i sam, da on nije ništa više do glasa razuma. Okrenuo sam se i video svoju senku. Pogledao sam je ponovo. Smešila se i dalje. Ćutala je. U tom trenutku sam shvatio da joj nikada nisam ni čuo glas. Pružio sam ruku kako bih dotakao njene usne koje su bile utopljene u jarku crvenu boju. Srce je zastalo, a umesto dodira osetio sam hladnoću duha čije lice se deformisalo i nestalo.

Rekao je: Njoj je na prvom mestu bilo materijalno. Zato je postala hladna, a kao i sve materijalno na kraju se izobličila i nestala.

Istina, rekoh sebi.

Senke su se kretale oko mene.

Video sam je kako sedi na kamenu, nedaleko od mesta gde sam se rastao sa devojkom za koju sam mislio da volim.

Tada mi je prvi put nagovestio da je istina ono što biramo da istina bude.

Gledala je u nebo, sanjivim očima, delovala je izgubljeno u ovom svetu, ali nije videla nebo. Njena istina je bila da je nebo okean i da zvezde spavaju na njegovom podu. Njena istina je bila njen san. Ona je želela da sanja kako je kraljica tih beskrajnih predela koji su delovali neukrotivo. Bila je izgubljena u svom pogledu. Pričala je samo o snovima.

Pođoh rukom da je dodirnem, ali ona nestade poput sna. Možda je bila projekcija jedne od zvezda.

Ali to je bila njena istina…

Morao sam dalje…

Video sam ga u daljini, približavao mi se, a kada bih ja zastao i on bi. Mahnuo sam mu, i on je meni. Potrčali smo jedan ka drugom. Čizme su brzim i dugim korakom gacale kroz blato. Na nekoliko koraka podigao sam glavu i pogledao ga, u oči. Bile su hladne, njegovo lice, bilo je zastrašujuće spokojno i staloženo. Gledao me je, ćutke. Jedva sam došao do daha.

“Ti dolaziš sa one strane?”, uzbuđeno sam ga upitao.

On me je gledao.

“I? Ima li sreće tamo? Da li si našao ono što si tražio?”, nastavio sam, sa žarom u očima mlatarajući rukama kao osoba koja misli da će tim pokretima otkriti nešto što reči ne mogu.

Nije bilo odgovora sa druge strane, iako se u njegovim očima videlo hladno razumevanje.

Znao sam da je ovo san, i da tražim odgovor za probleme koji su me pritiskali na drugoj strani.

Druga strana…

“Progovori!”, viknuo sam, i moje reči poleteše sa njegovih usana. Stajao sam ispred ogledala. Bio sam istovremeno i na jednoj i na drugoj strani. Hodio sam snovima žarko tražeći odgovor koji je konačno bio ispred mene. Govorio mi je da razbijem iluzije i po prvi put pogledam istinu u oči.

Ono što budem video promeniće me, kao što je promenilo njega. Ali tako mora da bude.

To je moja istina.

“I?”, nasmejao se, nasmejao sam se.

Zamahnuo sam pesnicom na sebe.

Ogledalo se razbilo u bezbroj komadića koji su bez zvuka pali na travu i postali ogedalo za okean zvezda. Otvorio sam oči.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s