Trenutak

 

Gledam u ogledalo. Ko je ova osoba ispred mene što stari? Nikada isti u susretu sa novim danom. Menjaju me reči, one koje izgovaram i one koje čujem, one ispisane na zidovima sam prestao da čitam jer su sve više počele da me podsećaju na bilborde.

Razmišljao sam sinoć dok sam sedeo u zamračenoj sobi o onome što si rekla. Premda nije bilo dima, koji nam je te noći pružao utočište od slučajnih pogleda, da zamuti značenje tvog glasa, shvatio sam koliko je teško zapravo biti isti, ne menjati se. Udobnost fotelje me je uspavljivala, ali sam se opirao. Misli se uhodaju pa više i ne razmišljaš, na rečenicu već imaš spreman odgovor iako nisi istinski ni razmislio o onome što zboriš. I tako rasute reči maše temu, ne pogađaju cilj a mi svesni toga kajemo se nad greškom jer svaka propuštena prilika je propuštena prilka. Taj trenutak je izgubljen, prošlost nikada više neće postati sadašnjost dok budućnost juri da zauzme njeno mesto.

Posmatrao sam tvoje usne kako se pomiču, nisam čuo zvuk, bio sam hipnotisan tim plesom a u isto vreme razmišljao šta bih mogao da kažem kada prestaneš da govoriš. Hteo sam da te poljubim. Nisam. Nasmejao sam se. A onda si i ti. Taj trenutak je bio izgubljen.

Advertisements

Oče

“Ne valja to.  Zašto to radiš? Ne radi se to tako. Nikada ništa nećeš naučiti.”

Znam, ali bar nemoj da stojiš pored sa tolikom mržnjom prema mom neznanju, niko se naučen nije  rodio. A ti me nikada nisi pitao da li mi je potrebna pomoć.

“Ne valja to.”

Nikada dovoljno dobar, znam, čuo sam to isuviše mnogo puta, i jednom je kap prelila čašu, od tada više ne pijemo iz iste.

“Zašto to radiš?”

Zato što nisam imao drugog izbora. Mogao sam se prepustiti tebi i stradati, kao čovek. Ili poći stazom trnja, i postati nešto vise. Nesto više…

“Nikada ništa nećeš naučiti.”

Ti si u tvojim knjigama pronašao život, a ja u svojim beskrajno sivilo. Koliko puta sam samo morao da tumačim svako slovo i smisao, dok si ti govorio da je svet crno beli.

Neka oče. Zaslužio sam. Prihvatam sve što mi stavljaš na teret i još toliko. Prihvatam i terete drugih, neka njima bude lakše…

Sam nosim krst svoj koji si mi oko vrata okačio.

Istina

Otkrio sam na neutabanim stazama da istine nema. Upoznao sam još njih koji su je tražili. Htedoh da viknem: Ljudi, nema je! Uzalud tragate. Ali onda sam se setio da sam i sam krenuo ovim putem jer nisam želeo da učim na tuđim greškama. Ipak kao kroz maglu sećam se…

Stavio je ruku na moje rame dok sam je gledao u oči koje su se sijale.

Šapnuo je: To je sjaj požude.

Pitao sam ga kako zna? Rekao je da znam i sam, da on nije ništa više do glasa razuma. Okrenuo sam se i video svoju senku. Pogledao sam je ponovo. Smešila se i dalje. Ćutala je. U tom trenutku sam shvatio da joj nikada nisam ni čuo glas. Pružio sam ruku kako bih dotakao njene usne koje su bile utopljene u jarku crvenu boju. Srce je zastalo, a umesto dodira osetio sam hladnoću duha čije lice se deformisalo i nestalo.

Rekao je: Njoj je na prvom mestu bilo materijalno. Zato je postala hladna, a kao i sve materijalno na kraju se izobličila i nestala.

Istina, rekoh sebi.

Senke su se kretale oko mene.

Video sam je kako sedi na kamenu, nedaleko od mesta gde sam se rastao sa devojkom za koju sam mislio da volim.

Tada mi je prvi put nagovestio da je istina ono što biramo da istina bude.

Gledala je u nebo, sanjivim očima, delovala je izgubljeno u ovom svetu, ali nije videla nebo. Njena istina je bila da je nebo okean i da zvezde spavaju na njegovom podu. Njena istina je bila njen san. Ona je želela da sanja kako je kraljica tih beskrajnih predela koji su delovali neukrotivo. Bila je izgubljena u svom pogledu. Pričala je samo o snovima.

Pođoh rukom da je dodirnem, ali ona nestade poput sna. Možda je bila projekcija jedne od zvezda.

Ali to je bila njena istina…

Morao sam dalje…

Video sam ga u daljini, približavao mi se, a kada bih ja zastao i on bi. Mahnuo sam mu, i on je meni. Potrčali smo jedan ka drugom. Čizme su brzim i dugim korakom gacale kroz blato. Na nekoliko koraka podigao sam glavu i pogledao ga, u oči. Bile su hladne, njegovo lice, bilo je zastrašujuće spokojno i staloženo. Gledao me je, ćutke. Jedva sam došao do daha.

“Ti dolaziš sa one strane?”, uzbuđeno sam ga upitao.

On me je gledao.

“I? Ima li sreće tamo? Da li si našao ono što si tražio?”, nastavio sam, sa žarom u očima mlatarajući rukama kao osoba koja misli da će tim pokretima otkriti nešto što reči ne mogu.

Nije bilo odgovora sa druge strane, iako se u njegovim očima videlo hladno razumevanje.

Znao sam da je ovo san, i da tražim odgovor za probleme koji su me pritiskali na drugoj strani.

Druga strana…

“Progovori!”, viknuo sam, i moje reči poleteše sa njegovih usana. Stajao sam ispred ogledala. Bio sam istovremeno i na jednoj i na drugoj strani. Hodio sam snovima žarko tražeći odgovor koji je konačno bio ispred mene. Govorio mi je da razbijem iluzije i po prvi put pogledam istinu u oči.

Ono što budem video promeniće me, kao što je promenilo njega. Ali tako mora da bude.

To je moja istina.

“I?”, nasmejao se, nasmejao sam se.

Zamahnuo sam pesnicom na sebe.

Ogledalo se razbilo u bezbroj komadića koji su bez zvuka pali na travu i postali ogedalo za okean zvezda. Otvorio sam oči.

Igra senki

 

Ljudi klize ulicama, razmazuju se po sivilu betona koje se ogleda u nebu, tope se, pretvaraju u senke, stapaju i prave more. Sedim na stepeništu železničke stanice i čekam te. Umačem vrhove cipela u taj vrtlog, ali pažljivo, kako me ne bi povukao ka dnu. Sećam se tvog pogleda kada si me videla. Prvo iznenađenost, zatim radost, u uglu usana, jedva primetno. Uvek možemo da prepoznamo iskrene emocije, ali svaki put kada nam istina ne prija ubeđujemo sebe da su laž. Nisam morao da ubeđujem

Rekla si mi da ti je drago što me vidiš, što me je iznenadilo jer se nismo poznavali baš dobro. Onda sam ti pomogao sa koferima. Rekla si da ideš u dom, da ti je ostalo još nekoliko ispita, i da je onda ceo život pod tvojim nogama, i da ne znaš kuda ćeš dalje da putuješ. Ja sam se nasmejao i rekao da ću i ja tako isto za godinu ili dve. Delovali smo izgubljeno u velikom gradu velikih iščekivanja. Bili smo tu da opravdamo imena naših roditelja, bar smo zbog toga prvi put došli. Rekoh da bih voleo ponovo da te vidim.

Rekla si da budem ovde sledeće godine, u isto vreme, istog dana. I da ćeš mi ispričati šta sanjivi peroni, ispunjeni praznim ljudima koji gledaju kako svet pored njih prolazi, nosi.

Rekoh da ću biti tu. Čekaću te.

Nema te… Pokušavam da se setim tvog glasa, ali ne mogu. Lice ti prepoznajem u nežnoj senci koja pada, i melodiji pesme koja se čuje u vazduhu. Tužan glas ciganke koja peva za dinar me uverava… Nećeš doći. Izgubila si se? Zabravila na mene? Možda nisi stigla? Da sigurno je to, naši vozovi kasne godinama. Da sigurno je to. Bacam dinar ciganki, i govorim joj da se skloni, da nije u pravu. Ona samo kasni, stići će.

Melanholična melodija nastavi da se njiše kroz grane naslanjajući senke na moja ramena koja su čekala.

Samurajski snovi

 

Sanjao sam sinoć…

Neprijatelj je bio preda mnom. Čuo sam im glasove, dovikivali su se na meni nerazumljivom jeziku, šaputali su, trčali i hodali. Opkoljavali su me.

Ali nekako sam znao da će doći, očekivao sam ih. Stajao sam u sredini velikog polja okružen japanskim trešnjama čije su krošnje bile na mojoj strani, nosile su njihov miris ka meni, bio sam spreman za poslednju bitku, koja bi mi donela slavnu pobedu ili gnusni poraz.

Heroj ili gubitnik, pitanje je sada.

Na dlanovima stoji katana, kovana godinama. Na dršci stoji urezano njeno ime, a niz sečivo se prepliću dve crvene linije spajajući se konačno u vrhu. Obasjana mesečinom ona mi osvetli oči, i ja je vratih u korice.

Zažmurio sam kako bih pokušao da osetim. I osetio sam.

Približavali su se, ali je on išao ispred njih. Ogromno crno biće, crnih očiju. Nije bio stvaran, znao sam to. Ali svejedno bio sam spreman.

Bio sam spreman da skočim, posečem ga, rastrčim se po travi koja je umirala i zalijem je njihovom krvlju dok poslednja latica ruže ne dotakne tlo.

Osećao sam njegov zadah. Bio je na nekoliko koraka od mene. Sada je bio trenutak. Izvlači katanu.

Ali katana kao da se stopila sa koricama od bambusa. Nije se dala izvući.

Ispuni me bes, i krenoh da zamahnem pesnicom na utvaru ispred sebe, ali me ona ščepa za vrat odignu od zemlje i rastavi na pola.

Probudih se.

Dijalog

Ti stvarno ne shvataš? Nikada nije bio u pitanju novac. On nema novca, ti ga imaš.

Ali on… Njemu se dani nisu pretvorili u traženje načina da smisli neku novu prevaru kako bi zaradio, i pritom ne obazirući se povredio. Bilo koga.

Mene. Mene si povredio.

Koliko puta sam samo čula izvinjenje, a on mi je govorio da to radiš zbog mene, zbog nas. Da me voliš, da želiš najbolje za mene. Pokušavao je da te opravda. Grejao mi je rame dok si ti radio ko zna šta.

Čak si i prestao da pričaš u poslednje vreme, a ja sam prestala da pitam.

Ništa mi nije falilo, ali falilo mi je. Osećala sam prazninu ispod svih skupocenih maski koje sam preko sebe izlepila.

A ti…

Tebi se posao pretvorio u drogu. Postao si zavisnik. Morao si da budeš na prvom mestu! Morao si da se popneš na vrh.

Je l’ ti se sviđa pogled odozgo sada?

Je l’ vidiš kako sve što smo gradili gori?

Je l’ vidiš kako odlazim?

 

Kuda!?

Kod njega?

Ko je on?

Ko je on naspram mene?

Ja sam sve ovo radio zbog nas! Da li stvarno želiš da podižemo decu u ovoj zemlji? Ili želiš da imaju sve? Zašto naša deca ne bi išla na Oksford kada odrastu? Što? Šta misliš, da je neki tamo Englez pametniji? Ne, nego može svom detetu da priušti najbolje obrazovanje…

Zašto naša deca ne bi mogla jednog dana da budu zadovoljna svojim životom daleko od ove proklete zemlje?

Ti se vezuješ za sećanja i uspomene… Misliš da ne možemo nigde drugde da živimo nego ovde.

Zašto? Šta te vezuje?

Zašto misliš da radim i dan i noć?

Evo samo još malo! Znaš li koliko sam blizu da uspem? Znaš li koliko mi malo fali?

Ti si mi dala podstrek. Bez tebe ne bih uspeo.

I ko je sada on? Ja njega čak i ne poznajem!?

Dođavola… Ti se ne šališ, ozbiljna si.

 

 

Da.

 

Ali.

 

Nema ali. Ne mogu više ovako. Tvoje ambicije su postale prevelike za mene.

Ja te više ne volim. Ne! Ne volim te više. I boli me, ali te ne volim! Htela sam da ostarim sa tobom, htela sam da zajedno podižemo decu jednog dana. Ali Bog neka mi oprosti, ovo što počinjem da osećam prema tebi pretvara se u mržnju. Kada te pogledam, osećam gorčinu u ustima. Zato molim te. Nije bitan on. Nemoj njega da mešaš. Ne volim ni njega. On je samo bio tu kada ti nisi.

 

Ali…

 

Nema ali… Ovo je kraj.