Hvala ti

 

Hvala ti što si mi pomogla da stvorim ove svetove. Hvala ti što si u njih udahnula život. Hvala ti što si ih pokvasila mojim suzama s vremena na vreme, pa sada mogu i da letim i plivam kroz njih.

Hvala ti na pogledu koji ih je obojio bojama za koje sam znao u lepim snovima i noćnim morama. Hvala ti na dodiru, zbog tebe su topli.

Hvala ti što si mi omogućila da budem sam na palubi ovog broda koji cepa ova cvetna polja uspomena praveći brazdu koja zauvek deli nekada i sada. I premda sam sam, osećam tvoje prisustvo svuda oko sebe.

Hvala ti što mi daješ snagu da sve ovo nosim na leđima, jer da ih nisi držala ruku na njima nisam siguran da bih mogao sve ovo da izdržim. Hvala ti što si me one noći gledala u oči pa sada ne moram da širim zavese kada se probudim u hladnoj sobi kako bih video da napolju sija Sunce. Zatvorenih očiju prepuštam se sećanju tvojih koraka jer sam siguran da će me voditi po tankoj crvenoj liniji u daljinu prema horizontu gde se stapaju lagano zelena i duboko plava.

Hvala ti što si mi verna iako stalno lutam i odbijam da se usidrim na jedno mesto. Ali postoji još mnogo svetova, i ja ne mogu da stanem sada. Moram ih sve obići. Znaj da te nosim u cvetu orhideje zadenutom u džepu kaputa, oseti to.

Moram da idem sada, vetar je povoljan, nadam se da će ova poruka stići do tebe.

Hvala ti.

Advertisements

Herkules

 

Želeo sam drugu šansu, klečio sam na kolenima i molio, samo još jednu šansu. Ovog puta neću napraviti grešku. Molio sam Boga, jer tada sam još verovao u njega. Vreme je prolazilo, a bol koji je kidao i cepao njeno postojanje želeo sam da načinim svojim. Lutao bih ulicama kojima smo nekada išli ruku pod ruku sve dok mi ruke ne bi bile izranjavane mrazom. Pokušavao sam da otmem bol i da ga učinim svojim. Da ga nekako, kao vešti lopov, na vrhovima prstiju ukradem, da ne primetiš, da se sledećeg jutra probudiš i zaboraviš da sam se prošunjao kroz tvoje snove i bio deo njih. Da zaboraviš sve. Da odem negde daleko, rasečem se po ivicama, rasporedim ga unutra, lepo prišijem za dušu, da se ne vidi da je bušna…

Je l’ se sećaš kada si spustila glavu na moje krilo, kod onog starog igrališta kada se vetar ljuljao na ljuljaškama a mi gledali zvezde. Nisam ti to rekao, ali mislim da sam najsrećniji bio tada. Nemoj da se ljutiš na mene, imam problem sa rečima. Teško mi je da ih izgovaram jer znam koju težinu nose sa sobom. Pa sam mesto njih spustio usne na tvoje. A ti si prošaptala da me voliš. Davio sam se u zvezdama u tvojim očima. Je l’ se sećaš? To slatko gorko sećanje me i sada prati, evo već pet godina, još uvek me nije prošlo, premda sam naučio vešto da ga skrivam. Ali nekada se kao vešti lopov iskrade na površinu, i od mene načini nasmejanog klovna tužnih očiju.

Sećaš se kada si smejala mojim glupostima? Pokušao sam da nađem tvoj smeh, ali sam našao samo prolazno zadovoljstvo koje je ispunjavalo čula ali mene ostavljalo praznim.

Sećaš se kada ti je glava bila na mom krilu, sedeli smo na onom starom zidiću? Ti si gledala zvezde, a ja tebe. Podigao sam prst i nasumično pokazao nekoliko zvezda i slagao ti da je to sazvežđe Herkules. Hteo sam da budem heroj.

Da li se sećaš?

Linija života

 

Nedostaju mi reči da ti kažem šta osećam. Zato ćutim, pokušavajući da na stranicama pronađem sebe kroz tebe. Poklanjam ti pokrete rukom, koji se pretvaraju u reči sa značenjem koje je nestalno, koje samo ti znaš, ali samo danas, sutra već ne. Snagu nalazim u ožiljcima na dlanovima koje drugi nazivaju linijama života. Katkad se izgubim u njihovoj dubini obuzet sećanjem da su nekada milovali tvoje obraze. Sećam se da si rekla da smo slični, ti i ja, a možda i nisi, danas sam siguran, sutra ne. Ali mislim da sam potvrdu našao krišom čitajući prazne stranice tvog dnevnika. One su šaputale da te je strah. Plašiš se da mastilom ne uznemiriš dušu, sada kada si našla melodiju da je uspavaš i probudiš po želji. Znam da nisi hladna kao što se prikazuješ pred drugima, pa i preda mnom, znam da umeš da voliš, vidim to u odsjaju tvog oka kada čuješ dečji smeh. Znam da sa sobom nosiš veliki teret samoće, sama, skrivajući se s pravom iza ponosa koji si oko sebe sazidala.

Uspavanka za usamljenu je bio moj pokušaj da obrišem maglu koja se uhvatila po tom staklenom zidu i pogledam iza. Šta sam video?

Čistu toplu postelju, vazu ispunjenu tišinom, i snove koji se ne plaše da sanjaju.

Laku noć, lepo sanjaj.

Kain

 

Rastrzana sećanja u večitoj borbi Tanatosa i Erosa. O molim te, probodi moje srce, pa makar i strelom čiji je vrh oblizan otrovom sa vrha tvog jezika. Izgovori reči, samo prekini čekanje i ćutanje, ti ženo koja stvaraš ljubav i koja je uništavaš.

Kroz maglu se sećam. Braća su išla u potrazi za tobom. I jedne noći si se javila starijem jer nije mogao da zaspi. Sedeo je pokraj upaljenog ognjišta. Hipnotisala si ga svojim plesom u plamenu. Naterala si ga da pomisli da si stvarna i da možeš biti samo njegova. Lagala si. Pružila si mu kamen, i pokazala rukom.

Sledećeg dana nastavio je sam, malo gorči nego što je bio. Bio je pod tvojom čini koja ga je stezala za vrat poput lanca. Hodao je prema ivici. Negde u daljini nazirao se okean i njegovo beskrajno dvorište u kom su se sa talasima, po vedrom nebu, igrale zvezde.

Nije ti više bio zanimljiv. Nisi imala šta više da mu uzmeš. Uzela si mu reči, a sa njima dušu. Pa čak i kada bi bila njegova, on nikada ne bi mogao da bude tvoj.

Ali ti ne možeš da budeš njegova. Ti zapravo nikada ni nećeš biti nečija. Ti svoje zadovoljstvo nalaziš u naslađivanju sudbinama koje drugi poklanjaju tebi. I zato si ga dovela ovde, na liticu. Da ga žrtvuješ, sebi.

Zavezala si lanac za usamljenu vrbu i gurnula ga. Sada će se i on igrati sa zvezdama, i odrazom koji će ga možda podsetiti na onoga koji je nekada bio, ako bude uspeo da se pronađe u moru drugih.

Med i krv

 

Reči cure kao med sa drvene kašike, i prelivaju se jedne preko drugih, jedne kroz druge.

Isprepletani prsti.

Oči prekrivene suzama skrivene ispod pokrivača.

Zagrljaj koji znači više nego obećanje.

Dodir presečen pogrešnom rečju.

Rana koja zjapi za istinom, ali sve je laž. Med se sliva preko krvi koja iz nje curi.

Reči je zašivaju, ali ne dovoljno dobro.

Ona se ponovo rascvetava, kao ruža. On ponovo pruža ruku da je ubere, ali ubada se na trn.

I iz njenog pupoljka curi ova slatka gusta krv koja se ne može isprati.

Reči koje su spajale okeane sada potisnuće zrno soli duboko unutra i ostaviti ih zauvek sa slatko gorkim osećanjem bola, koje će se umesto na predskazanje nevremena javljati na reči: “Volim te.”

Došao sam po ljubav

U zatvoru bez rešetki stojim noćas, opet sam, ali nisam tužan, ni usamljen, navikao sam. Ljubav nisam našao, uvek mi je izmicala za nekoliko koraka, i konačno sam prestao da je progonim. Stojim u sivom kaputu, na ulici, u mešavini kiše, magle i svetlosti neonskih reklama. Igra senki i odsjaja u barama najavljuje noć prožetu porocima i slatki bol uvijen u uzdahe gospodarica noći.

Ali ne za mene. Nastaviću da hodam mokrim pločnicima ispresecanim rešetkama, koje nekako još uvek uspevaju da zadrže pakao dole. Pogledi će pokušavati da nađu neki detalj koji bi opravdao moje postojanje ovde, sada.

Ali nema ga. A zatim će se zavodljivi osmesi pretvoriti u prezir.

“Šta on radi ovde, ako nije došao po malo ljubavi?”

Istina, došao sam po ljubav. Ali ovde je nema.

Misli o svetlosti

 

Kada sam postao ovako hladan? Ne verujem da me razmišljanje o tome čini išta ljudskijim. Ne plašim se smrti, ne plašim se boga. Oni ne postoje. Plašim se da ću se u jednom trenutku pretvoriti u zver. Ne verujem u ljude, u jednom trenutku moraju da iznevere, uporno odbijam da im pružim tu priliku. Držim se na distanci, kako od njih, tako i od sebe, misli su mi varljive, sećanja takođe, misli mi se roje u carstvu senki, lete od ideje do ideje, u potrazi za svetlošću. Zamišljam tu svetlost, ona je ideja, nematerijalna tvar koja je tvorila sebe kroz istoriju i događaje koji su je činili. Javljala se u mnogim oblicima – u vatri, u paljenju Pariza i revolucijama, traženju kraljeve glave, u pokoravanju malih država u ime Boga i širenja vere, i svi oni je čine onom koja je danas, ili bar u kom ruhu nam se pokazuje.

Ali to su sve radili ljudi, zato i postoji onaj trun sumnje koji je čini nesavršenom, manje privlačnom. Nije čista, stoji na klecavim nogama čiji tragovi u pesku neće još dugo biti isti, promeniće pravac, pretvoriće se u nešto drugo. Svetlost je ideja.

Moja svetlost je tamnija.

Izgleda da još uvek nisam postao zver, ali sumanjam da ću postati Bog.