Neispunjeno obećanje

 

Ni nebesa me nisu htela. Kucao sam na vrata raja, jer iskreno, mislio sam da će tamo biti mesta za mene, ali lagano kucanje se pretvaralo u bespomoćno lupanje koje je samo odjekivalo oblacima. Ako je raj i bio ovde, promenio je adresu, previše ljudi je htelo u njega. Ja sam mislio da će to biti pravo mesto za mene da pazim na tebe. Osnovao bih odred anđela samo da bdi nad tobom, bio bih komandant tvoje sreće, i vrhovni neprijatelj tuge ako bi usudila da se skupi u uglu tvojih očiju.

Izgleda da se Bog uplašio mogućnosti da falange anđela besno marširaju pred kapijom zahtevajući odgovor na pitanje: “Zašto ona?” A moja mržnja prema njemu bi ih sigurno srušila.

Stvarno sam želeo, ali stvarnost je urezala toliko ožiljaka pod moju kožu, da ako bih i uspeo da vidim ispod nje, video bih samo još jedan sloj ciničnog sebe koji je izgubio veru u sve i svja. Tako da pored svih rastrzanih sećanja nisam ni verovao. Nikada mi nije bilo jasno kako Bog, ako ga ima, dozvoljava da neko u njegovo ime, podjednako voli, a neko sa istom verom, ubija. Zbog toga reših da ne postoji.

Nisam siguran u šta više da verujem. Mislim da verujem u tebe. Osetio sam da si mi dodirnula lice, premda te nisam video jer su mi oči bile zatvorene, spavao sam, nesiguran u to da li ću se opet probuditi. Rekla si mi da ću saznati sve kada bude vreme, i evo me sada opet. Došao sam ponovo na mesto na kom mislim da ćeš se pojaviti ako me čuješ. I zato reci mi sada, kada život iz mene ističe. Reci mi kao što si mi pričala u onim beskrajnim dijalozima u hladnim hodnicima, za koje nisam siguran da su bili stvarni.

“Šta želiš da čuješ?”

“Da si stvarna.”

“Stvarna sam.”

I te reči otvoriše teška drvena vrata izrezbarena imenima onih koji su se pred njima pretvorili u kosti čekajući. Zakoračih, ali hladni mekani oblak pod stopalima nestade i počeh da padam.

Oči se otvoriše naglo, a usta povikaše za vazduhom. Ljudi u crvenim odelima gledali su me.

“Živ je, živ je. Skinite ga.”

Osetio sam kako me dvojica dižu, i kako svlače hrapavi kanap koji je počeo da se urezuje u moj vrat. Crvena ogrlica, sećanje na tebe.

Spustili su me na Zemlju, a preko lica stavili masku, da mi pomogne da dišem. Bila mi je potrebna, ostao sam bez daha kada si me ponovo dodirnula.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s