Neispunjeno obećanje

 

Ni nebesa me nisu htela. Kucao sam na vrata raja, jer iskreno, mislio sam da će tamo biti mesta za mene, ali lagano kucanje se pretvaralo u bespomoćno lupanje koje je samo odjekivalo oblacima. Ako je raj i bio ovde, promenio je adresu, previše ljudi je htelo u njega. Ja sam mislio da će to biti pravo mesto za mene da pazim na tebe. Osnovao bih odred anđela samo da bdi nad tobom, bio bih komandant tvoje sreće, i vrhovni neprijatelj tuge ako bi usudila da se skupi u uglu tvojih očiju.

Izgleda da se Bog uplašio mogućnosti da falange anđela besno marširaju pred kapijom zahtevajući odgovor na pitanje: “Zašto ona?” A moja mržnja prema njemu bi ih sigurno srušila.

Stvarno sam želeo, ali stvarnost je urezala toliko ožiljaka pod moju kožu, da ako bih i uspeo da vidim ispod nje, video bih samo još jedan sloj ciničnog sebe koji je izgubio veru u sve i svja. Tako da pored svih rastrzanih sećanja nisam ni verovao. Nikada mi nije bilo jasno kako Bog, ako ga ima, dozvoljava da neko u njegovo ime, podjednako voli, a neko sa istom verom, ubija. Zbog toga reših da ne postoji.

Nisam siguran u šta više da verujem. Mislim da verujem u tebe. Osetio sam da si mi dodirnula lice, premda te nisam video jer su mi oči bile zatvorene, spavao sam, nesiguran u to da li ću se opet probuditi. Rekla si mi da ću saznati sve kada bude vreme, i evo me sada opet. Došao sam ponovo na mesto na kom mislim da ćeš se pojaviti ako me čuješ. I zato reci mi sada, kada život iz mene ističe. Reci mi kao što si mi pričala u onim beskrajnim dijalozima u hladnim hodnicima, za koje nisam siguran da su bili stvarni.

“Šta želiš da čuješ?”

“Da si stvarna.”

“Stvarna sam.”

I te reči otvoriše teška drvena vrata izrezbarena imenima onih koji su se pred njima pretvorili u kosti čekajući. Zakoračih, ali hladni mekani oblak pod stopalima nestade i počeh da padam.

Oči se otvoriše naglo, a usta povikaše za vazduhom. Ljudi u crvenim odelima gledali su me.

“Živ je, živ je. Skinite ga.”

Osetio sam kako me dvojica dižu, i kako svlače hrapavi kanap koji je počeo da se urezuje u moj vrat. Crvena ogrlica, sećanje na tebe.

Spustili su me na Zemlju, a preko lica stavili masku, da mi pomogne da dišem. Bila mi je potrebna, ostao sam bez daha kada si me ponovo dodirnula.

Advertisements

Ronin

 

Ponovo si tu, usamljena ženo, tihi putniče sa druge planete. Iako si otišla, javljaš se u njihovim pogledima koji deluju jednako izgubljeni. Nedavno sam upoznao nju. Ona je slična tebi i meni. Ona isto traži lek u rečima. Piše po papiru i naslanja ga na obolelo srce. Pokušava da posle ponoći uz sveću pronađe svoj put kroz svet jer zna da preko dana u svetu senki nema istine. Podsetila me je na tebe, zato joj pružih ruku. A onda shvatih da ni malo na tebe ne sliči. Njena ruka bejaše topla, mala, nežna, njen zbunjeni pogled molio me je da je ne pustim da padne, stegao sam jače. Neću otići, ne boj se. Ja uvek biću tu, lagao sam je, lagao sam sebe.

Nije nikad trebalo da mi pružaš ruku. Bolje da si me ostavila da ležim u crvenoj prašini. Sada sam ronin. Samuraj bez gospodara koji oseća nemir jer su mu rane zacelile a hteo je da umre. Nije zbog tebe, kako mogu da osećam nešto prema nekome ko nije ni bio stvaran?

Sećaš li se kada smo sedeli pored jezera zagrljeni tamom, kada smo jedno drugom izrekli sve. I kada je zora sa odlaskom snova podigla zidove hotela Poliači, u kom sam pokušao da upoznam nove ljude, ali avaj, nije bio stvaran. Njegovi zidovi nisu mogli da zadrže bes koji sam osećao prema sebi i nestali su. A umesto najlepšeg pogleda sa terase gledao sam kako se ruke okreću ka nebu kao da čekaju kišu da spere čestice ništavila koje me je prekrivalo. Tada reših da umrem, kako bih te pronašao.

I gde si otišla? Ne znam, dotakla si me i otišla… Možda dublje u moje snove. Povukla si svoje bezlično lice presečeno plavim očima. Čekaš da napravim pogrešan korak zar ne? Ljubomorna si?

Ali ja je neću pustiti da padne koliko god da mi podsmešljivih pogleda uputiš kroz svoje podanike laži.

Ja je neću pustiti jer ona je istina.

Ja sam bio ronin, samuraj koji luta, sada sam njen, i ako te ikada ponovo sretnem, biću odan svom novom gospodaru. Oštrica katane nežno će preći preko plavog pogleda. Valjda ćeš onda videti da nisi mogla da budeš ničija osim moja.

Cura te ipsum

3,4,5… Šaka koja je drhtala je skliznula niz hladni metalni potenciometar i pojačala muziku koja je bezuspešno pokupavala da pobegne iz drvenih kutija.

Njen umirujući glas pevao je uspavanku nesrećno zaljubljenima i svima koji su se tako osećali. Svim nesrećnim ljudima na svetu, a opet, svako od njih je osećao kao da se obraća baš njemu.

Ona se pitala kako je baš sada posle tri godine rešio da joj kaže da je i on osećao isto što i ona. On je posmatrao ljude koji su trčali po ulici tražeći skrovište od kiše dok se njegov odraz u staklu mutio sa dimom, čekajući njeno lice. Beskonačne priče rasplitale su se i zaplitale stvarajući lavirint čiji hodnici nikada neće biti istraženi do kraja.

Glava mi je pulsirala. Legoh na plavi etison i učvrstih pogled na lamperiji. Zamišljao sam da nije tu, da kroz oblake i kišu mogu da vidim zvezde koje umiru. Ali video sam  samo nekoliko mušica koje su tiho gmizale po plafonu. Rojile su se iznad mene, spremne da se spuste na moju lepljivu dušu za koju sam od svoje osamnaeste godine tvrdio da ne postoji.

Izabel mi kroz rešetke šapuće da se dignem… Da ustanem. Igrajući na onu istetoviranu kartu koja je uvek malo virela ispod rukava, damu srce, koja me je podsećala da je uvek tu i da će ona proliti svoju krv umesto mene dokle god sam joj veran.

Žmurim. Ne vidim mušice ali ih osećam, osećam svaki njihov sitni korak koji prave po lamperiji. Prelazim rukom preko mesta na kom bi tetovaža trebalo da stoji.

Ona nikada nije ni postojala. Samo sam ja nosio srce na rukavu. Svoja osećanja za reverom.

Ljubičasta košulja upijala je aplauze.

Oni su u tebi videli ono što oni nisu, i bilo im je lakše kada su znali da još neko oseća bol koji oni osećaju. I vidi dokle te je to dovelo, ležiš na podu, pričaš sam sa sobom, spreman da urežeš početna slova svih imena ljudi koji su te dotakli.

I na kraju ćeš postići ono za čim si oduvek žudeo, cygni cantus, postaćeš pisac koji se pretvorio u priču.

Cura te ipsum.

Brod u boci

 

Kažu da će se večeras po nebu razliti kiša meteora. Zatvorio sam želuzine, ne mogu da gledam. Dosta mi je zvezda koje padaju. Nisam bio siguran da osoba može biti nasukana na ostrvo samoće, okruženo ljudima koji su od nje udaljeni koliko izgovorena reč. Brodovi u bocama bi se udaljavali jedni od drugih kada bi dah onoga ko je želeo da podeli samoću udario u jedra i zamaglio vidik otpravljajući ih u nepoznato, čineći da se pučina  izgubi na pučini.

Stojim na palubi jednog od ovih brodova, okružen ljudima koji plutaju nasukanim na svoje, osećajući se isto. Zaboravili smo imena jedni drugima, a vremenom, kao i sve naučeno što nismo koristili, zaboravili smo i osećanja.

Radimo na frekvenciji onoga što nam serviraju na malim ekranima ne kopajući po duši, ne shvatajući da u nama postoji potencijal za mnogo više od stereotipnih uloga koje su nam ponuđene na meniju. I tako uzimamo šestocifrene čekove, ali naši jastuci izjutra su vlažni, a jutro ponovo sve briše. Vraća nas na status quo. Snovi su plakali, ali snovi bivaju zaboravljeni sa prvim udisajem novog dana.

Ko sam ja?

Zato večeras stojim ovde sam, na daskama vlažnim od talasa koje stvaram, pogledom uprtim ka svodu, zatvorenih očiju. Zamišljam ih kako padaju. Zamišljam i molim se nečemu za šta nisam siguran da postoji da ove poruke ispisane na pergamentima snova ne izblede u vodi koja nas deli, dok ne stignu na svoje odredište.

Ko smo mi?

Dobro jutro tužni ljudi, ostavite jastuke na ogradi broda kako bih osetio dašak svežine kada neukroćeni pasat prođe mojim putem šaljući me dalje.

Peronska senka

 

Počeo sam polako da je osećam na koži, njen dodir, na usnama, njeno ime, grizlo me je da ga izgovorim. Bio sam nemoćan poput plastične kese u vrtlogu uspomena, koje nisu sezale dalje od sinoćne večeri, jer sam je tada poslednji put video. Delovala je nestvarno, baš kao i kada sam je upoznao. Naterala me je da poverujem da ima i glas, i lice, i oblik. Iako ih u ovon trenutku ne mogu pobuditi. Naterala me je da verujem da je stvarna. Iako je možda bila samo lepršava, trepereća senka na stanici u prohladnoj noći, koja se zagubila u tami mračnog perona.

I zato evo me. Ponovo na istom mestu. Naslanjam glavu na hladne plave rešetke ali je nema. Harmonikaš svira neku tužnu pesmu, baš kao da zna šta muči sve ljude koji naslanjaju glave na hladne rešetke pokraj kafane. Neki pijanac dobacuje: “Još jednu za ovaj sto!” I on me razume… Ali nje nema. Gde si prokletinjo!? Ne mogu snovi da budu tako stvarni. Tragovi blede, ali morali su od nečega da postanu da bi mogli da izblede.

Umornog pogleda, dotučen hladnoćom ulazim u kafanu, i kao da sam stalni gost poručujem od konobara flašu, znak da ću se malo zadržati…

Šapat sapatnika me budi… Otvaram oči…
Gospodine zatvaraju, evo konobar, on zatvara, moramo sad kući, ali sutra će opet da otvore…
A, da, da gospodine. Misleći se u sebi, daleko smo mi od gospode “gospodine”, dok se svađah sa nogama da me poslušaju i ustanu. I poslušaše me, preko svake volje, i mamurne, nespretno poput laneta koje je tek ugledalo svetlost dana pođoše ka izlazu, meškoljeći se u kaputu. Nije još svanulo. Nebo je bilo zvezdano, ali senki nije bilo, osim moje.

Suze

 

Oprosti na suzama koje su ostale u tvojoj od umora razbarušenoj kosi, čiji su pramenovi bojom sličili na kesten koji sam nervozno kotrljao pod cipelom.

Oprosti mi jer se ne razbacujem suzama kao drugi, shvatam njihovu težinu. Reč suza nije ni malo slična onome što predstavlja. Onoj kapljici koja predstavlja život i smrt, a koja se nehotice izvuče i pojuri ka uglu usana bez reči, bez jecaja, proterana zajedno sa tugom, njenim večitim prijateljem. Njih su zajedno vezali, nekada davno, da vreme provode u tamnici unutar naših tela. I kako to biva, svaki zatvorenik, koji je dovoljno dugo zatvoren, nekada će pokušati da pobegne. Međutim suza i tuga nikada nisu uspeli da pobegnu od duše. Pitam se čak da li su ikada i želele, ili je svaki njihov pokušaj bio igra sa njom, da je podsete da postoje.

Toliko dugo smo ih krili od duše, da su jednom morale da pokušaju da pobegnu, čisto da nas podsete da postojimo, ti i ja.

Oprosti, a ja ću tebi oprostiti sve one koje su mi vlažno ugrejale rame zajedno sa tvojim obrazom, dok smo u zagrljaju zatvorenih očiju otkrivali šta ćemo dalje.