Opservatorijum

 

“Brzo, brzo Marko, poštar je doneo paket, požuri!”

Marko strča niz uske stepenice opservatorijuma koji je stajao zaboravljen od vremena na litici koja se nadvijala nad Sicilijanskim zalivom. I pre nego što je otvorio tri prsta debela i teška gvozdena vrata koja korozija još uvek nije počela da grize, čuo je stari motor kako se udaljava.

Na stepeništu je u braon papiru bila umotana kutija kojoj je pristupio sa najvećom pažnjom, možda čak i nežnije nego kada je prvi put držao svoje novorođeno dete.

“Požuri Marko, požuri.” Odjekivao je glas niz uski metalni hodnik koji je vodio u veliku kružnu prostoriju čiji je plafon bio ispupčen poput stomaka trudnice, kako su lokalni stanovnici voleli da kažu. Staklenu kupolu su na mestu držale isprepletane metalne šipke podsećajući na paukovu mrežu.

Osnova koja je držala teleskop je izvirala iz drvenog poda, a on se jedini probijao kroz površinu ove misteriozne građevine. Po gradiću su kružile svakakve priče, ali niko nije znao šta se to gore zapravo događa.

Pitali su Marka, šta to doktor radi, ali on je uvek uzdržano odgovarao da je doktor samo pasionirani posmatrač zvezda i ništa više. Oni nisu znali…

“Požuri Marko!!!”

Marko je išao brzo i pažljivo uz stepenice.

“Da li je konačno stiglo?”

“Izgleda da jeste doktore…”

“Konačno, onaj prokleti optičar Mario, jedno sočivo, nedelju dana?!? Pa da li je cela Sicilija oćoravila kada je meni ostalo samo jedno sočivo da konačno završim svoj projekat? I još sam mu naglasio, da mi treba što pre!”

“To jeste…”

“Koliko je novaca poštar tražio?”

“Ništa…”

“Možda ga je bilo sramota, jer sam ovoliko čekao… Nije ni bitno. Hajde, otvaraj paket!”

Marko uze nož kojim su sekli salamu za doručak i preseče konopac koji je držao papir na mestu. Doktorove oči su počinjale da se cakle. Ruke su mu drhtale od uzbuđenja, ali nekako ih smiri kada je Marko skinuo poklopac sa kartonske kutije. Tišinu su samo razbijali talasi duboko ispod opservatorijuma.

Doktor nežno, poput pileta, uze ovalni komadić stakla koji je stajao u sredini obložen sunđerom sa svih strana kako se slučajno ne bi oštetio u transportu. On ga podiže prema kupoli nad kojom nije bilo oblaka, čistina dokle god je golo oko moglo da vidi.

Marko pogleda ka razbacanim papirima koji su stajali na doktorovom stolu, dok je ovaj sa strahopoštovanjem prilazio teleskopu. U oku mu se skupljala suza.

Doktor otkri poklopac mehanizma, i u njemu usmeri pogled ka jednom praznom mestu oko kojeg su uredno stajala ostala sočiva. Bilo ih je tačno dvanaest, ovo je bilo trinaesto. On uze krpu sa stola i prebrisa ga, bez obzira što je bilo savršeno čisto i prozirno. Ruke koje se maločas tresoše od uzbuđenja sada sa hirurškom smirenošću po kojoj su bile poznate za vreme rata smestiše staklić u svoje ležište, i zatvoriše poklopac.

Marko je stajao kao ukopan, doktor ga više nije primećivao… Da je neko iz svemira gledao kroz njihov krov video bi dve izgubljene crne senke uhvaćene u paučinu koje haotično pokušavaju da pobegnu od stvarnosti, ali bez uspeha.

Plavo oko doktora se približi prvom od staklića i pogleda kroz njega. Hladan metal cevi mu je dodirivao slepoočnicu. Baš kao što je hladna cev pre nekoliko godina dodirivala Markovu slepoočnicu. Svetlost se sjuri niz 13 staklića, baš kao što se metak sjurio niz cev u Markovu slepoočnicu. Doktor uzdahnu i pade na leđa, baš kao što je i Marko pao ne tako davno.

Ali doktor bejaše tu. Spasao mu je život. I tako je Marko bez anestezije, u pocepanom šatoru gledao ka nebu dok su sekli delove njegovog lica, otkrivajući nove dimenzije bola za koje nije znao da postoje. Kada se vratio kući i skinuo zavoj, njegova žena je uzela bebu, otišla kod majke i nikada se nije vratila. Od tada na levoj strani lica nosi masku, kojom pokušava da sakrije bol.

Prošlo je godinu dana kada je saznao da je doktor koji mu je spasao život došao na Siciliju i da se uselio u opservatorijum na litici. Saznao je da su doktoru silovali i ubili ženu dok je spasavao vojnike na ratištu. Od tog dana je uvek bio uz njega, a za pojasom uvek držao pištolj koji je dobio nakon obuke a koji nikada nije iskoristio.

“Nema je… Nema je…”, prošapta doktor sa hladnog poda opservatorijumske sobe.

Doktor je mislio da će izgubljenu ženu naći među zvezdama, jer joj je jednom davno napisao da će ako se ikada rastave naći među zvezdama.

Suze krenuše niz njegove obraze…

Marko više nije mogao da podnese, on povuče pištolj koji mu je stajao za pojasom, i nasloni ga na istu slepoočnicu, pucanj odjeknu. Zrno probi bibliju do prve strane Jevanđelja po Marku, i zari se u strofu: “Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.”

Doktor se ne okrenu. Ostao je da leži nepomično na drvenom podu pogledom čvrsto usmerenim ka nebu. Možda će je naći kada svemir zaćuti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s