Nenad Kalabić

 

Reci mi nešto o sebi…

Zar ne znaš dovoljno?

Ne…

Ne?

Ne…

Pa bar ti čitaš moje priče, a pričama uvek dajem sebe celog, ako to ne vidiš, onda me možda i ne razumeš…

Isuviše su apstraktne. Ti praviš svetove u kojima ti nije teško da se sakriješ. A ako sam nekada i uspela da te pronađem, ti si pobegao, ostavljajući iza sebe mrvice kako bi se nekada možda ponovo vratio, kada ja odem.

Ko je sada apstraktan? Šta hoćeš da kažeš?

Hoću da kažem da se kriješ, isto kao što se i ja krijem.

Ako ti tako kažeš…

Eto vidiš, kada god te pitam nešto, ti odma’ dižeš mostove.

Dobro, šta želiš da znaš?

Hoću da znam ko si ti… Hoću da znam ko je Nenad Kalabić.

Ali to ne znam ni ja.

Daj molim te, ako hoćeš da mi kažeš nešto reci, nemoj da me vređaš tim glupim izgovorima.

Je l’ mogu da pokušam to da uradim na svoj način?

Možeš!!!

Pokušaću, ali ništa ne obećavam.

Samo bez apstraktnosti.

 

Sutradan

Pokušao sam…

Znala sam da nećeš ništa uraditi…

Ne, uradio sam.

Uradio?

Da, napisao sam nešto, i želeo bih da ti pročitam.

Pa hajde!!!

Moje ime je Nenad Kalabič i ja sam alkoholičar, hahaha. Šalim se.

Evo sada ozbiljno. Ovaj početak ti govori da sam duhovit zar ne?

Nenade, čitaj, da te ne bih lupila kišobranom.

Morao sam da se podsetim ko sam, pa sam sinoć otvorio stari foto album.

Moje ime je Nenad Kalabić. Rođen sam šestog marta.

I dok mi osmeh prelazi preko slika kada sam bio golišava beba, oči padaju na pečate na licu kada sam imao tri godine, ekcemi, po celom telu. Crveni pečati za koje nisam znao šta su, znao sam samo da ih druga deca nemaju, i da svrbe. A onda sam se setio i mirisa kantariona i njegove crvene boje. Setio sam se hladnog dodira ruke mame dok me je mazala po nogama, a moje lice bilo zariveno u žuti frotir na njihovom krevetu, koji je upijao bol, ali nikada nisam plakao.

Onda sam se setio letnjih noći, bio sam malo stariji. Možda sam imao pet godina, na ekceme se nakalemila astma. Gušenja pred spavanje. Setio sam se Tiršove. Setio sam se uskih mračnih hodnika, i plavog Kadeta kojim smo išli svake nedelje kod doktora Nestorovića. Setio sam se pisaće mašine koja je imala crvena i plava slova. Setio sam se hladnog dodira stetoskopa, i milk šejka od vanile koji je sledio. Setio sam se pogleda druge dece dok su jahali na mehaničkim konjićima. Setio sam se male teksas jakne koju sam nosio. Setio sam se lažnih osmeha svih koji su tamo radili.

A onda idu slike sa Tare i Zlatibora. Setio sam se babe i dede koji me vode sa njima zbog čistog planinskog vazduha, a danas sam shvatio da su ustvari i išli zbog mene, jer su mama i tata morali da rade, a Dragan, moj brat je bio beba. Setio sam se beskonačnih redova vrata u hotelima, setio sam se bazena na koji su me vodili. Setio sam se dečaka koji je bio obučen skroz u crveno, kada je tata protrčao sa njim u naručju kroz hodnik, samo što to nije bila njegova odeća. Bio je krvav, ni danas ne znam šta mu je bilo. Setio sam se vojnog helikoptera koji je sleteo na livadu i pomešao prodavcima igračke. Sećam se kada me je pilot podigao i stavio u kabinu pošto je deda bio vojno lice. Sećam se da mi je bilo bolje kada sam se vratio kući.

Ima jedna slika koja mi je mnogo draga. Prvi dan škole. Nisam imao pojma šta ćemo da radimo. Sve su nas smestili u svečanu salu i dali nam po jedan veliki list za crtanje. Sećam se da sam nacrtao kuću, drvo, balon, oblake i Sunce. Drvo i Sunce su imali usta i oči. Svečana sala je bila nekako mračna. Časovi su manje više bili isti, a ja sam upijao, vredno prepisivao sa table sve što je bilo napisano, tada još nisam ništa propuštao. Vredno sam nagnut napred kontrirao sili Zemljine teže i nosio sve knjige u školu. Imao sam svesku za svaki predmet koju sam sa mamom umotao u postere iz Mikijevih Zabavnika. Sećam se engleskog jezika koji mi je bio šala jer sam ga naučio pre škole uz satelitsku televiziju i crtaće. Imao sam samo jedan problem, nisam znao da pišem sastave, a moja molba da mi napišu samo uvod i da ću ja ostalo se uvek završavala sa gotovim sastavom. Tako da je mama dobijala ocene iz srpskog. A ja sam dobio diplomu na gradskom iz engleskog i postao Vukovac. Koliko sam samo vremena proveo uz televizor i daljinski, ne bi mogla da zamisliš. Nindža kornjače, Plava princeza, Moćni Rendžeri, Diznijevi crtaći, “Kartun Netvrks”, perfektno upravljanje video rekorderom i svim njegovim naprednim funkcijama koje su zahtevale otvaranje zaštitne pločice za napredne komande.  Zdravlje mi je bivalo bolje kako sam rastao. Roditelji su vodili mene i brata u školu plivanja, tada sam, čini mi se zavoleo vodu. Naučio sam da je se ne plašim, i da ne paničim.

‘94 na moru sam se okliznuo na kamen i potonuo, sreća pa me je majka nekako videla i izvukla posle nekoliko sekundi, nisam nosio ni mišiće ni “šlauf”, koji su bili roze. Sećam se svetlosti koja se probijala kroz vodu i mutnih zvukova koji su se gasili. Nisam paničio. Infuzija, povraćanje. Nisam paničio. Sećam se da je bila ’94 zbog one glupe maskote za Svetsko prvenstvo u fudbalu, pas u kopačkama, dobili smo u Politikinom zabavniku njegovu sličicu koja je trebala da se prepegla preko majice kako bi na njoj ostala. Savršena majica za leto ’94.

Evo slike sa male mature. Blanuša, kako sam samo bio zaljubljen u nju. Ona me je naučila da su žene čudne i nepredvidljive. Bila je drugačija. Imala je neki čudni, umiljato nežni, pomalo promukli glas. Sećam se kada su u sedmom rekli da je došla neka nova devojka u odeljenje do, iz Bosne. Aca, Stefan i ja smo otišli da vidimo, i sećam se da sam rekao da mi se uopšte ne sviđa, te zime sam se zaljubio kao nikada pre. I mislim da je i ona mene volela, na trenutke bar. Bila je to ljubav kojoj sam se uvek vraćao, a ona me uvek primala nazad, iako je ona ta koja je uvek odlazila. Ipak, na kraju, zima je zauvek odnela lišće jeseni. Nisam je video godinama.

Gimnazija. Novi stan. Nova sredina posle petnaest godina u dvorištu i kući. Fascinacija narandžastim uličnim svetiljkama prema kojima sam gajio neku posebnu fantaziju, još od kada sam kao mali išao noću u Obrenovac na inhalaciju, i između sedišta virio kada smo prilazili mostu, tih par sekundi je sve bilo u redu.

Posmatrao sam ih iz kreveta dok mi je noga bila u otocima, iskočio zglob prvi put. Kao da me noge nisu volele tih godina, tada me stiže jedna od kletvi iz osmog razreda, na fudbalu sam nabio nokat nekako, i raskrvario ga, inficiralo se, otok nikako nije spadao, ja ignorisao, a čarape uporno  postajale krvavije. Dom zdravlja, prvo čupanje nokta, sa anestezijom, drugo čupanje sa zabijanjem makaza do korena, bez. Nokat raste, ali pre nego što je stigao do vrha levog palca već se zabio, i opet ista priča. Ovoga puta smo saznali da je problem što sada tako raste iz “matriksa”. Počinjem sa gledanjem filmova i uživam u istim. Počinjem sa pisanjem priča jer su mi se u glavi kada zažmurim javljale slike stvari o kojima sam maštao, mogao sam da ih dodirnem. Sam pišem sastave i u drugoj godini četvorke polako zamenjuju moje prve samostalne trojke iz prve. Na kraju četvrte godine sam u vežbanci imao sve petice, a vežbanke sam zadržao, šta ćeš, bio sam privilegovan. Do kraja gimnazije sam se i zaljubio još koji put ali ne stvarno, više su to bile platonske ljubavi, ne izjavljene, koje nisu zalazile ispod površine već su se zadržavale na pogledu.

I ovde bih stao. Jer premda imam još da pišem i dosta toga nisam rekao, shvatio sam da ni ja tebe ne poznajem koliko mislim da te poznajem. A sada definitivno ti više znaš o meni. Probudila si u meni neke sitne detalje koje sam zaboravio, kojih nisam hteo da se setim. Mislim da bi sada jedino bilo pravedno da ti meni kažeš ko si ti… Zar ne?

Ovaj…

Tako sam i mislio…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s