Brdo snova

Sunce je poput kakve usijane čelične kugle na lancu bilo teško izvlačeno iz uzbrkanog mora, dok su se talasi razbijali od stene lagune, a nestajalo je sa druge strane zidina sporo se survavajući iz ruku viših sila pod svojom težinom trepereći od povetarca koji je strujao kroz nevidljive konce.

Ovo brdo je bilo skoro nestvarno, njegovih koordinata nije bilo na novim svetskim mapama, pa čak ni na onim starim, požutelim, nalazilo se negde na granici između jave i sna.

Jedino što je bilo sigurno jeste nebo ljubičaste boje, koje je ove večeri bilo crno.

Osećam kako me cepa iznutra. Puštam. Stojim na svom tronu, i dalje. Kraljevstvo gori. Ne boli me. Ne boli me. Pokušavam da ubedim sebe, ali mi ne ide.

Svet koji je nekada u meni postojao sada se ruši, ispada napolje, gori. Gledam nezainteresovano nešto što se otuđivalo vremenom. Nešto što je bilo u meni. Gledam plač. Gledam ispružene ruke. Spasi nas. Spasi nas.

Ne mogu. Ne. Ne želim.

Ne ovoga puta. Nemir je jak, treptim, i boli me da gledam kako sve što je izgrađeno nestaje. Ali ova bitka mora biti izgubljena, jer rat mora biti dobijen.

Gledam svog protivnika kako se u magli opet sprema i jaše prema meni. Vraća se da mi zada novi udarac, dok svetlo prošlog još uvek gori. Teškim mačem mlati visoko iznad glave, kao da poziva sve nevidljive mračne snage da se spreme za poslednji obračun, poslednju bitku koja odlučuje sve.

Vatra me osvetljava, znoj se sliva niz moje lice. Vreme je da se ova bitka reši jednom za svagda.

Kiša počinje da pada iz neba koje pogledom postaje ljubičasto. Okretom glave moja vojska je spremna, i jahaće na mojoj strani, iako je sasvim jasno, i njegovim i mojim sledbenicima, da poslednji udarac možemo zadati samo on ili ja. I tada je gotovo. Sve prestaje, svi polažu oružje na zemlju. Nema novog kralja. Svi se vraćaju svojim životima, sreći, ljubavi, mržnji i strahu koji ih čekaju.

Cepamo dim, on, ja i naše nevidljive vojske.

Nije trebalo mnogo da procuri mnogo peska u naprslom peščaniku da se suoče u sanjivom jutru koje je pretilo da zaspi.

Njih dvojica počeše da viču, kao da pokušavaju da se održe budnima.

-“TI SI KRIV ZA SVE!”

-“NE! TI SI KRIV!”

“Zašto ja, ja sam sve do sada radio kao i uvek, i uvek je sve bilo uredu. I najednom se pojaviš ti i stvari odjednom odu dođavola.”

Litica je zjapila u njihove glasove, gutajući ih duboko u talase noseći ih ka mutnom tlu koje je lako zaboravljalo.

“Zašto ti!? Pa da li si stvarno mislio da ćeš celog života moći da ideš samo jednom utabanom stazom, iako ti je ona postala prekratka i premala, preuska i pregorka? Da li si mislio da se sreća krije u istim praznim razgovorima i istim lažnim osmesima? Da li si zaista mislio da ću ja dozvoliti da sebi to uradiš?”

Ne, nije mu to bio brat. Nije mu to bio ni otac, premda je svojim glasom na njega najviše podsećao. Bio je to deo njega koji više nije mogao da podnese laž. Bio je to deo njega koji nije više mogao da podnese da živi mamurni san koji je pretio da postane realnost. Jer granice su postale propustljive. A unutrašnji svet je počeo da se izliva napolje. I premda je taj čarobni svet tvorio binu za nešto za šta su snovi pisali tekst, on se odupirao takvoj režiji, te je uloga koju je igrao bila krajnje uštogljena i jednodimenzionalna. Prosto različita od njega samoga. On se nije poklapao sa samim sobom. I to ga je kidalo. Bio je rastrzan. Želeo je da bude deo svetova za koje je osećao da postoje. Koje je naslućivao pogledom u rečima drugih. Koje je video u peščanoj oluji kada mu je glava bila pognuta i prekrivena kapuljačom dok je slepo gazio bos kroz škorpije i zmije oslanjajući svoju veru na nešto što su ljudi zvali instinkt. Ali negde na tom putu se izgubio, i premda se do sada sa takvih putovanja uvek vraćao, ovoga puta delovalo je kao da mu je potrebno više vremena nego obično.

“Šta je život bedniče?” Govorio sam sebi u lice, dok su horde moje rastrzane ličnosti stajale iza mojih leđa spremne da me brane od moje tamne strane koja je podjednako režala na sebe.

“Šta je život pitaš? Život je samo san. A ako si to zaboravio, onda možda uzalud trošim dah. Jer vazda smo sanjali. Vazda bili dusi vremena, koji nisu strašili da se puste na more bez sidra i jedra, dok nam je slana voda zapljuskivala kožu gladnu nepoznatog.

I ti mene pitaš šta je život? Osećaš li spokoj u mom glasu? Došao sam da te podsetim. Došao sam da te podsetim da je ovaj svet koji si napravio lažan. I premda je njegova arhitektura savršena, ona je sačinjena od osnovne materije koja tvori sve nas. Sačinjen je od sna.

Osećaš kako te moja ruka na ramenu pritiska? Naravno da osećaš…”

Znao je. Znao je sve, i bolelo ga je. Njegova vojska je bila spremna da brani svoja ubeđenja, jer ako njih ne bude bilo, i sna će nestati. Urušeni dvorac koji je bio izgrađen kako bi ga čuvao će isto tako nestati, a zeleno brdo na vrhu kog se budio u svetlo ljubičastim jutrima će ostati da postoji u sećanju.

“Znam prokletniče, sve znam…”

Vojska je režala. Pena im je izbijala na usta. Bili su spremniji nego ikada da pokidaju stvarnost i još više se utvrde na brdu snova. Čekali su znak.

“Proklet da si što si došao po mene.” Povika on.

To je bilo dovoljno da uzavrela krv provri i zaraćene strane polete jedna ka drugoj kao da sutra neće postojati.

Ali čovek koji je sanjao je sada znao da ovaj svet mora biti napušten. On se zatrča, i čoveka u crnom koji je u vidu glasa razuma došao po njega zgrabi u zaletu za ramena i povede sa sobom niz liticu, a onog trenutka kada su im se obojici noge našle u vazduhu, vojnici se pretvoriše u kosti i zajedno sa oružjem padoše u travu.

Zbogom sanjivo brdo, prošapta on dok je padao sam prema hladnim talasima.

Kada ih dodirnu, ovaj svet nestade, i on se probudi u pustinji. Pratio je čoveka u crnom.

Advertisements

2 comments on “Brdo snova

  1. Kao što rekoh-počinjem da te citiram.

  2. nenadkalabic says:

    To je najveća pohvala koju pisac može da dobije… Hvala…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s