Opservatorijum

 

“Brzo, brzo Marko, poštar je doneo paket, požuri!”

Marko strča niz uske stepenice opservatorijuma koji je stajao zaboravljen od vremena na litici koja se nadvijala nad Sicilijanskim zalivom. I pre nego što je otvorio tri prsta debela i teška gvozdena vrata koja korozija još uvek nije počela da grize, čuo je stari motor kako se udaljava.

Na stepeništu je u braon papiru bila umotana kutija kojoj je pristupio sa najvećom pažnjom, možda čak i nežnije nego kada je prvi put držao svoje novorođeno dete.

“Požuri Marko, požuri.” Odjekivao je glas niz uski metalni hodnik koji je vodio u veliku kružnu prostoriju čiji je plafon bio ispupčen poput stomaka trudnice, kako su lokalni stanovnici voleli da kažu. Staklenu kupolu su na mestu držale isprepletane metalne šipke podsećajući na paukovu mrežu.

Osnova koja je držala teleskop je izvirala iz drvenog poda, a on se jedini probijao kroz površinu ove misteriozne građevine. Po gradiću su kružile svakakve priče, ali niko nije znao šta se to gore zapravo događa.

Pitali su Marka, šta to doktor radi, ali on je uvek uzdržano odgovarao da je doktor samo pasionirani posmatrač zvezda i ništa više. Oni nisu znali…

“Požuri Marko!!!”

Marko je išao brzo i pažljivo uz stepenice.

“Da li je konačno stiglo?”

“Izgleda da jeste doktore…”

“Konačno, onaj prokleti optičar Mario, jedno sočivo, nedelju dana?!? Pa da li je cela Sicilija oćoravila kada je meni ostalo samo jedno sočivo da konačno završim svoj projekat? I još sam mu naglasio, da mi treba što pre!”

“To jeste…”

“Koliko je novaca poštar tražio?”

“Ništa…”

“Možda ga je bilo sramota, jer sam ovoliko čekao… Nije ni bitno. Hajde, otvaraj paket!”

Marko uze nož kojim su sekli salamu za doručak i preseče konopac koji je držao papir na mestu. Doktorove oči su počinjale da se cakle. Ruke su mu drhtale od uzbuđenja, ali nekako ih smiri kada je Marko skinuo poklopac sa kartonske kutije. Tišinu su samo razbijali talasi duboko ispod opservatorijuma.

Doktor nežno, poput pileta, uze ovalni komadić stakla koji je stajao u sredini obložen sunđerom sa svih strana kako se slučajno ne bi oštetio u transportu. On ga podiže prema kupoli nad kojom nije bilo oblaka, čistina dokle god je golo oko moglo da vidi.

Marko pogleda ka razbacanim papirima koji su stajali na doktorovom stolu, dok je ovaj sa strahopoštovanjem prilazio teleskopu. U oku mu se skupljala suza.

Doktor otkri poklopac mehanizma, i u njemu usmeri pogled ka jednom praznom mestu oko kojeg su uredno stajala ostala sočiva. Bilo ih je tačno dvanaest, ovo je bilo trinaesto. On uze krpu sa stola i prebrisa ga, bez obzira što je bilo savršeno čisto i prozirno. Ruke koje se maločas tresoše od uzbuđenja sada sa hirurškom smirenošću po kojoj su bile poznate za vreme rata smestiše staklić u svoje ležište, i zatvoriše poklopac.

Marko je stajao kao ukopan, doktor ga više nije primećivao… Da je neko iz svemira gledao kroz njihov krov video bi dve izgubljene crne senke uhvaćene u paučinu koje haotično pokušavaju da pobegnu od stvarnosti, ali bez uspeha.

Plavo oko doktora se približi prvom od staklića i pogleda kroz njega. Hladan metal cevi mu je dodirivao slepoočnicu. Baš kao što je hladna cev pre nekoliko godina dodirivala Markovu slepoočnicu. Svetlost se sjuri niz 13 staklića, baš kao što se metak sjurio niz cev u Markovu slepoočnicu. Doktor uzdahnu i pade na leđa, baš kao što je i Marko pao ne tako davno.

Ali doktor bejaše tu. Spasao mu je život. I tako je Marko bez anestezije, u pocepanom šatoru gledao ka nebu dok su sekli delove njegovog lica, otkrivajući nove dimenzije bola za koje nije znao da postoje. Kada se vratio kući i skinuo zavoj, njegova žena je uzela bebu, otišla kod majke i nikada se nije vratila. Od tada na levoj strani lica nosi masku, kojom pokušava da sakrije bol.

Prošlo je godinu dana kada je saznao da je doktor koji mu je spasao život došao na Siciliju i da se uselio u opservatorijum na litici. Saznao je da su doktoru silovali i ubili ženu dok je spasavao vojnike na ratištu. Od tog dana je uvek bio uz njega, a za pojasom uvek držao pištolj koji je dobio nakon obuke a koji nikada nije iskoristio.

“Nema je… Nema je…”, prošapta doktor sa hladnog poda opservatorijumske sobe.

Doktor je mislio da će izgubljenu ženu naći među zvezdama, jer joj je jednom davno napisao da će ako se ikada rastave naći među zvezdama.

Suze krenuše niz njegove obraze…

Marko više nije mogao da podnese, on povuče pištolj koji mu je stajao za pojasom, i nasloni ga na istu slepoočnicu, pucanj odjeknu. Zrno probi bibliju do prve strane Jevanđelja po Marku, i zari se u strofu: “Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.”

Doktor se ne okrenu. Ostao je da leži nepomično na drvenom podu pogledom čvrsto usmerenim ka nebu. Možda će je naći kada svemir zaćuti.

Svetlost zvezde koja više ne postoji

 

Osećam da su neke stvari koje sam ranije osećao iščezle iz mene, postao sam bezosećajan za osećanja kojima sam pokrivao čežnju, a sada kao da su pala, kao naši pogledi kada smo pali.
Kada smo stali? Kada smo shvatili da je osećanje ono što fali?
Osetio sam kako je tvoja ruka iskliznula iz stiska moje, i kako se deo najcrnjeg svemira slio u mene. Osetio sam prazninu, bol tišine. Nisam mogao ništa da kažem, usne su se pomerale, ali kao da je taj novi deo mene govorio u neku daleku crnu rupu koja nije marila ni za šta, koja je samo proždirala naše suze, i krila ih od nas u udaljenim, tihim delovima svemira.
Neću ni da se pozivam na reč od pet slova. Ne, nije ona kriva. Nisi kriva ni ti, ni ONA, a možda ni ja. Niko nije savršen, a ti bar znaš da sam ja sastavljen od bola svojih grešaka koje me drže da se ne raspadnem.
Sve se menja. Tražim pokriće u citatima velikih koji su već posećivali ova mesta duše i vraćali se kao gorki pobednici.
Tražim pokriće što ti stiskam srce pesnicom i drobim ga u latice slatkih reči. Osećam se kao čovek koji je ubio najboljeg prijatelja, i sada ga nežno spušta na zemlju.
Tražim, ali nalazim samo nova opravdanja… Jer stvari jednostavno mogu da prestanu da postoje. Da li sam ti ikada rekao da svetlosti zvezde trebaju godine da bi stigla do Zemlje? A u međuvremenu se može desiti da ta zvezda nestane.
Vreme. Kažu leči sve. Verujem u to. Već sam tražio spas u zaboravu i tamo ga nalazio.
Zaboravljene ideje, reči, osećanja, sve osvetljeno svetlošću zvezde koja više ne postoji.
Sve će nestati u bljesku koji će nas ostaviti u mraku jedno pored drugog, hladne, kao zalutalu misao koja će naći novu zvezdu da o njoj mašta.

Sve suze sveta

 

Tanka je granica između ljubavi i mržnje, a moj pasoš je ispunjen pečatima koji su zatvarali stare flaše vina koje nismo delili. Vino se rastvara u vodi, kapi krvi isto. Ako je Isus mogao da hoda po njoj, možda ću ja moći da pretrčim okean i smanjim razdaljinu koja u snovima nestaje.

Ako i ne uspem neka se rastvorim u morskim strujama i soli. A pošto kažu da su sve vode sveta spojene, kada u vidu kapljice dotaknem tvoje usne saznaćeš da li si me ikada volela. Zaboleće te rana poljubaca koji se nikada nisu desili.

A ako onda zaplačeš, pošto su suze slane, a kažu da su sve vode sveta spojene, možda me isplačeš. Možda se u tom trenutku stvorim ispred tebe i zagrlim te, kao što nikada nisam.

A možda, samo možda, ako su ovo bile suze kojima sam pisao, možda i ne odeš…

Ali nisu.

Isti smo

Isti smo, kažeš.

Iste smo kukavice, odgovaram.

Vino traži prijatelja da ga sa nekim podelim, ali mu odbijam tu želju. Ako ga neću piti sa tobom, popiću ga sam.

Upijam ga zajedno sa tvojim likom, jer na momente deluješ tako nestvarno. Tvoj glas, negde na granici dežavua šapuće mi, polu nasmejano, polu ozbiljno. Šapuće mi da nisi srećna iako tvoj osmeh uporno govori suprotno.

Ali suze te odaju, ne vidim ih, ali znam da si plakala. Ispod smeđih očiju nevidljivi tragovi za nevešto oko, ali ne za mene koji sam te tražio kroz živote koji su prethodili.

Sada znam da si to ti. Prepoznao sam te po onome što ti zoveš duša, a ja nisam siguran da li je imam. Da li sam je negde izgubio ili je nikada nisam ni imao, pa sada ne verujem ni u Boga, ni u Đavola. Verujem samo da bih napravio pakao na Zemlji i prošao kroz njega da tvoja duša samo pronađe moju.

Kažeš da smo isti, ali ja nisam plakao.

I sada te boli, mene boli od kada sam te upoznao.

Prokleto vino. Prokleta krv. Prokleti život.

Lepo vino.

Nema suza, niz uglove usana curi slatka crvena tečnost, lepa lepljiva krv.

Sada te razumem, nasmejan sam.

Isti smo, kažeš…

Isti smo…

Kockice

 

6, 5, 4, 3, 1, 2. 1500 – uzviknu ona ushićeno, i pogleda me.

Pokušavam da nametnem ritam srcu ali neće da me sluša. 1, 3, 2, 4… Kuca haotično.

More se prosulo u nebo, ceo svet se okrenuo naopačke. I sada se davim zato što nikada nisam plivao u oblacima, šta ako ispadnem iz tvog oka? Sapletem se od sva svoja uverenja do kojih sam tako čvrsto držao, i ostanem sam u pustinji.

Neće mi preostati ništa do da nađem put do Keopsove piramide, popnem se na njen vrh, i čekam da dođu po mene oni koji su je napravili, ili ono što je odnelo njih.

Izgubićeš, reče ona zadovoljna svojim kockicama.

O da. Uzvratih ja, posmatrajući stvari sa krova sveta, iz odraza njenih nasmejanih očiju.

Ne plašim se msrti dokle god ona ima tvoje lice.

Kockice se prosuše po stolu još jednom. Njihovi brojevi zavrteše točak sudbine njenog osmeha. Hteo sam da pobedi.