Tri godine

Sve umire mala, i to je činjenica, ali možda se sve što umre nekada i vraća… Melanholični glas je promuklo pevao kao da pokušava da ubedi sam sebe.

Pored puta sam video parče iscepane svile, ličilo je na laticu ruže. Da li je i ona bežala od nekoga? Ja sam trčao, ali nisam znao od koga, i čemu. Možda sam tražio sebe.

Svakog jutra u pola sedam posmatram Sunce kako polako izranja i pozdravlja me. Već dugo smo dobri prijatelji.

Svako jutro u pola sedam pitam sebe to isto pitanje. Zašto?

I dalje ne znam odgovor. Verovatno ću i trčati dok ga ne nađem.

Na licima drugih spoznajem da oni već imaju odgovor kada vide kako se kapljice znoja slivaju niz moja leđa. Ponekad mi dođe da se zaustavim i pitam ih. Ali ne smem. Šta ako ne znaju? A ja onda nikada ne stignem do kraja?

Sinoć sam te sanjao, opet…

Bežala si. Komadić haljine ti se zakačio za žbun pored kog sam upravo potrčao. Možda će ako potrčim malo brže granice između sna i jave da se istanje i iscure kroz moje pore. Možda ću te ponovo naći.

Kapljice krvi na putu određuju moju dalju trasu, godinama ih pratim, ne blede pod kišom, snegom, vetrom, ledom, mrazevima. Ništa ih ne može obrisati. Kao ni ožiljke na mojoj desnoj ruci.

Tri godine sam trezan. Tri godine nisam popio kap alkohola. Tri godine trčim, ali za svo ovo vreme ne deluje mi kao da sam se očistio, iznutra.

Bila si u svojoj najlepšoj crvenoj haljini, spremna za izlazak. Ja sam se vratio. Kada sam te video takvu zmahnuo sam rukom i zapečtio svoju sudbinu jednom suzom iz ugla tvog oka.

Bio sam toliko pijan da sam pao na pod i onesvestio se.

Sledećeg jutra kada sam se probudio više nisi bila tu.

Pogledao sam na sat. 6:30.

Strčao sam niz stepenice i krenuo da trčim putem u nadi da ću te stići…

Ali nisam. Kada sam se vratio kući i video da si odnela sve stvari, razbio sam svoj lik u ogledalu i rešio da više nikada ne budem isti.

Od tog jutra više nikada nisam bio ja.

Od tog jutra te nikada nisam stigao…

Ali neću stati.

Znam da više nikada nećeš biti moja. Zato polažem sve što imam u nadu da ću te naći u nekom od drugih svetova… Daleko odavde. Od uspomena koje bole.

Nadam se samo da ćeš me prihvatiti.

Volim te…

Pisalo je na listu papira u sobi u kojoj se nalazio krevetac pun plišanih igračaka.

Kažu da nikada nije prestao da je traži.

Ako slučajno na ulici vidite čoveka koji izgleda kao da traži nešto što je jako daleko, nasmešite mu se.

On će to znati da ceni.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s