88 koraka

 

Sa puškom u ruci, i sećanjima u džepu šestice dole levo, sam sa ljudima koje sam počeo da zovem braćom marširao 88 koraka u minutu uz duga polja kukuruza.
Mesečina je drugu noć za redom odbijala da nam pomogne. Ali besano telo koje nije znalo za bol radilo je svoj posao. Strujanje vazduha uz ivicu kukuruznog zida, i topot koraka druge trojice konstantno su obeležavali prašnjavu stazu koja se vukla između nas.
Neprijatelj je bio blizu, osećali smo to u vazduhu, miris ih je odavao.
A ja sam odavnonaučio da je tišina veći predskazatelj nevolje nego buka.
Začuše se pucnji iz kukuruza, koje u tišini preseče naš, ka treperućoj svetlosti usmeren rafal. Prestali su da pucaju. Bili su mrtvi.
Nisam voleo francuski jezik, ali sam ga razumeo… Da li je neko pogodjen?
Moi. Lekcija utvrđena…
Krv se slivala niz stomak i nogavicu ka čizmi. Bilo je isuvise vruće za pancir. Bilo je isuviše kasno za pomoc. Bilo je suviše kasno za san.
Jedan džep, ispod šestice dole levo, koji je bolom prizivao sećanja, prizva njen nasmejan lik. I zajedno sa novčanicom od dvadeset franaka pade na zemlju u krvavom odelu koje je bilo ispunjeno beživotnim mesom.
Ja sam već odavno bio daleko.
U nekoj drugoj patroli, daleko odavde. U nekoj drugoj straži, čuvajući bol… U isto vreme ležeći ovde, i pokraj nje… Iako ona to nije znala.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s