Devet života

 

Ništa nije sigurno. To je sigurno kao mrtva patka koja otvorenih očiju zuri u daljinu. Bili leži ispred kuće i zeva dok mu perje viri iz uglova usana.

Poslednjih dana ni snovi nisu kao što su nekada bili. Moram da gazim pažljivije nego obično, jer sam se već osam puta padao penjući se uz njenu zgradu, plašim se da ako se ovoga puta okliznem neću ustati. Uvek mi tako malo fali da se ušunjam u njen san, ali svaki put završim pored kreveta.

A onda mi svi položeni ispiti neće značiti ništa.

Svi pretrčani kilometri, sve izgubljene misli koje čekaju da budu pronađene i postanu velike.

Neće mi pomoći ni najbolji prijatelj, ni njegov otac, moj odavno nije.

Ni ova smirenost pomešana sa nezainteresovanošću koju nikada nisam osećao ovako jako mi ništa neće značiti.

Zato ovog puta moram da uspem, zašiću sebi krila i poleteću ka njenom prozoru. Neće se istopiti jer mesec je hladan. Njegova svetlost osvežava vazduh kroz koji se dižem.

Još samo jedan sprat…

Prozor je otvoren. Ne, neću pasti kao Ikar, jer nemam Dedala da me izvlači iz paklenih dubina smrti. A on ionako nije bio heroj. Ja sam heroj.

Vidim je, kosa joj pada preko lice dok sanja.

Još samo dva zamaha krilima.

Bili šta ćeš ti ovde? Moj pas se zaleće kroz njen prozor, i posle šest spratova ja ležim sa otvorenim očima prema nebu. A u uglu njegovih usana opet perje.

Ti spavaš. Ja se budim.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s