Kruna

 

Skidam plašt, poslednji put. Crvena svila, natapljana krvlju, sinoć njenim suzama.

Zora se približava. A kada Sunce iz mora izroni biću daleko.

Kruna, samo običan metal gledan od strane onih ispod kao simbol moći, gleda me sa dugačkog stola za kojim su se generacijama sklapali dogovori beležeći sudbine miliona. Bog zna da mi nikada nije bila ništa više od tereta.

Mladi ratnik je sada došao po nju. Čeka ispred hladnih zidina sa svojom vojskom. Čeka da je otme. Ništa mu drugo nije bitno, spreman je da ubija, kolje i pali kako bi je stavio na glavu. Ne razmišljajući da će i sam ostariti.

Vitezovi su pod okriljem noći i punog Meseca iskrali moju dragu crvenih očiju. Nadam se da su dobro… Dobro su…

Oblačim odoru, svešteničku. Berberin mi je obrijao glavu i bradu svojim veštim rukama.

Mač. Poklon od oca. Ruka prelazi preko fino ukrašenog balčaka, poznati osećaj. Zatvaram oči, sećanja naviru, i krv… Ne…

Krećemo. Dva viteza prerušena u sveštenike navlače kapuljače preko glave i krećemo zajedno prema glavnim vratima.

Vrata se otvaraju. Vrisci žena sa decom u rukama, njihovi muževi su mrtvi, zbog mene. Njihove oči su isto crvene, a njihova odeća uprljana krvlju. Zbog čega? Zbog krune, zbog mača, zbog prestola?

Ne mogu… Ostanite ovde. Bez pogovora se zaustavljaju. Nastavljam u neverici prizora, preko zidina se diže plamen. Sa zadnje strane čujem kako se talasi odbijaju od čvrste zidine dvorca.

Spusti kapiju. Čuvar me prepoznaje i spušta, gledajući zbunjeno, ne govoreći ništa.

“Ne gađajte, to je sveštenik!” Čujem.

Kapuljača mi prekriva naborano čelo koje je sagnuto. Trava je crna, noge se drhtavo kreću ka glasu koji raspoređuje odrede. Zora je sve bliža, kroz dim se već probijaju zraci.

Vidim samo crne čizme vojnika koji se sklanjaju preda mnom. Ali kada je glas postao jasan i dva para čizama sa mačevima uperenim ka mom licu stao sam. Skinuo sam kapuljaču sa ravnodušnim izrazom lica.

Ako me prepoznaju poesćiće me na mestu.

“Pustite ga da prođe”, povikuje mladić sa ožiljkom na licu.

“Kuda si se ti uputio starče?”

“Idem iz ovog uništenog grada. Njegov vladar ga je uništio, i neka gori sada, zajedno sa ljudima koji su mu verovali. Boga ovde više nema.”

“Pravo zboriš starče. Stari kralj nije više sposoban da vodi ovo kraljevstvo. Vreme je da ga mlada krv smeni. Tvoj prolaz je zagarantovan, blagosiljaj mene i moje trupe, i možeš proći.”

“Hvala mladi ratniče.“

On kleknu, ja priđoh. Sunce je počelo da se uzdiše i moja senka ga je pokrivala, celog.

U ime, Oca, Sina i Svetoga duha…

Njegovo lice se sa osmehom podiže ka mom.

I u tom trenutku spoznadoh strah čoveka koji nije očekivao smrt. Odao me je grč mržnje u uglu usana. Zlatni bodež se zabode u njegov vrat.

“Zlato si hteo… Zlato ćeš i dobiti.” I krv prsnu, a on leže na zemlju gledajući ka nebu, grcajući, i pljujući crvenu tečnost.

Raširih ruke ka nebu gde je i on gledao, ali nije me bolelo.

Pao sam više njega i osetio kako zemlja diše. Najednom ništa nije izgledalo tako mračno. Uzvici vojnika su počeli da se gube u daljini. Bio sam siguran da će grad opstati.

Njegove oči su prazno zurile u daljinu, ka slavi. Ja zatvorih svoje sa omsehom na licu.

Mrak, tišina, mir.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s