Kao u ritmu srca

 

To je kletva sa kojom sam rođen. Izgovaram najslađe reči koje se na kraju uvek pretvore u otrov koji će goreti u venama onoga ko ih sluša. I koliko god tebe da boli, ja ne osećam ništa…

Zašto me tako gledaš? Tvoje suze mi ne znače ništa, ne dotiču me. Ja sam samo kopija svog oca… Ono što sam se celog života trudio da ne postanem. A danas u ogledalu vidim onaj njegov jezivi osmeh u uglu usana.

Ni moje suze nisu značile ništa! Nikome! Nikada! Zbog toga sam prestao da plačem… Davno… Kada je u meni još uvek bilo života…

Idi, ne okreći se… Bolje bi bilo da me nikada nisi ni upoznala! Zar ne vidiš da ne mogu da se promenim! Da sam lutka sa greškom, napravljen bez srca.

Na te reči ona podiže glavu, a lice preliveno suzama, bolom i maskarom pogleda me u oči nežno, tužno: “Nadam se da nećeš umreti sam… kao starac ispunjen kajanjem…”, poslednja reč utihnu u grcaju razočarenja koje je moglo da samelje dijamant…

I ona gledajući me zakorači nazad, i nestade. Stopi se u masi jednoličnih ljudi koji nisu marili, a ja ostah sam, sa njenim rečima koje su nastavile da odzvanjaju u telu poput ritma otkucaja srca.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s