Tri godine

Sve umire mala, i to je činjenica, ali možda se sve što umre nekada i vraća… Melanholični glas je promuklo pevao kao da pokušava da ubedi sam sebe.

Pored puta sam video parče iscepane svile, ličilo je na laticu ruže. Da li je i ona bežala od nekoga? Ja sam trčao, ali nisam znao od koga, i čemu. Možda sam tražio sebe.

Svakog jutra u pola sedam posmatram Sunce kako polako izranja i pozdravlja me. Već dugo smo dobri prijatelji.

Svako jutro u pola sedam pitam sebe to isto pitanje. Zašto?

I dalje ne znam odgovor. Verovatno ću i trčati dok ga ne nađem.

Na licima drugih spoznajem da oni već imaju odgovor kada vide kako se kapljice znoja slivaju niz moja leđa. Ponekad mi dođe da se zaustavim i pitam ih. Ali ne smem. Šta ako ne znaju? A ja onda nikada ne stignem do kraja?

Sinoć sam te sanjao, opet…

Bežala si. Komadić haljine ti se zakačio za žbun pored kog sam upravo potrčao. Možda će ako potrčim malo brže granice između sna i jave da se istanje i iscure kroz moje pore. Možda ću te ponovo naći.

Kapljice krvi na putu određuju moju dalju trasu, godinama ih pratim, ne blede pod kišom, snegom, vetrom, ledom, mrazevima. Ništa ih ne može obrisati. Kao ni ožiljke na mojoj desnoj ruci.

Tri godine sam trezan. Tri godine nisam popio kap alkohola. Tri godine trčim, ali za svo ovo vreme ne deluje mi kao da sam se očistio, iznutra.

Bila si u svojoj najlepšoj crvenoj haljini, spremna za izlazak. Ja sam se vratio. Kada sam te video takvu zmahnuo sam rukom i zapečtio svoju sudbinu jednom suzom iz ugla tvog oka.

Bio sam toliko pijan da sam pao na pod i onesvestio se.

Sledećeg jutra kada sam se probudio više nisi bila tu.

Pogledao sam na sat. 6:30.

Strčao sam niz stepenice i krenuo da trčim putem u nadi da ću te stići…

Ali nisam. Kada sam se vratio kući i video da si odnela sve stvari, razbio sam svoj lik u ogledalu i rešio da više nikada ne budem isti.

Od tog jutra više nikada nisam bio ja.

Od tog jutra te nikada nisam stigao…

Ali neću stati.

Znam da više nikada nećeš biti moja. Zato polažem sve što imam u nadu da ću te naći u nekom od drugih svetova… Daleko odavde. Od uspomena koje bole.

Nadam se samo da ćeš me prihvatiti.

Volim te…

Pisalo je na listu papira u sobi u kojoj se nalazio krevetac pun plišanih igračaka.

Kažu da nikada nije prestao da je traži.

Ako slučajno na ulici vidite čoveka koji izgleda kao da traži nešto što je jako daleko, nasmešite mu se.

On će to znati da ceni.

88 koraka

 

Sa puškom u ruci, i sećanjima u džepu šestice dole levo, sam sa ljudima koje sam počeo da zovem braćom marširao 88 koraka u minutu uz duga polja kukuruza.
Mesečina je drugu noć za redom odbijala da nam pomogne. Ali besano telo koje nije znalo za bol radilo je svoj posao. Strujanje vazduha uz ivicu kukuruznog zida, i topot koraka druge trojice konstantno su obeležavali prašnjavu stazu koja se vukla između nas.
Neprijatelj je bio blizu, osećali smo to u vazduhu, miris ih je odavao.
A ja sam odavnonaučio da je tišina veći predskazatelj nevolje nego buka.
Začuše se pucnji iz kukuruza, koje u tišini preseče naš, ka treperućoj svetlosti usmeren rafal. Prestali su da pucaju. Bili su mrtvi.
Nisam voleo francuski jezik, ali sam ga razumeo… Da li je neko pogodjen?
Moi. Lekcija utvrđena…
Krv se slivala niz stomak i nogavicu ka čizmi. Bilo je isuvise vruće za pancir. Bilo je isuviše kasno za pomoc. Bilo je suviše kasno za san.
Jedan džep, ispod šestice dole levo, koji je bolom prizivao sećanja, prizva njen nasmejan lik. I zajedno sa novčanicom od dvadeset franaka pade na zemlju u krvavom odelu koje je bilo ispunjeno beživotnim mesom.
Ja sam već odavno bio daleko.
U nekoj drugoj patroli, daleko odavde. U nekoj drugoj straži, čuvajući bol… U isto vreme ležeći ovde, i pokraj nje… Iako ona to nije znala.

Devet života

 

Ništa nije sigurno. To je sigurno kao mrtva patka koja otvorenih očiju zuri u daljinu. Bili leži ispred kuće i zeva dok mu perje viri iz uglova usana.

Poslednjih dana ni snovi nisu kao što su nekada bili. Moram da gazim pažljivije nego obično, jer sam se već osam puta padao penjući se uz njenu zgradu, plašim se da ako se ovoga puta okliznem neću ustati. Uvek mi tako malo fali da se ušunjam u njen san, ali svaki put završim pored kreveta.

A onda mi svi položeni ispiti neće značiti ništa.

Svi pretrčani kilometri, sve izgubljene misli koje čekaju da budu pronađene i postanu velike.

Neće mi pomoći ni najbolji prijatelj, ni njegov otac, moj odavno nije.

Ni ova smirenost pomešana sa nezainteresovanošću koju nikada nisam osećao ovako jako mi ništa neće značiti.

Zato ovog puta moram da uspem, zašiću sebi krila i poleteću ka njenom prozoru. Neće se istopiti jer mesec je hladan. Njegova svetlost osvežava vazduh kroz koji se dižem.

Još samo jedan sprat…

Prozor je otvoren. Ne, neću pasti kao Ikar, jer nemam Dedala da me izvlači iz paklenih dubina smrti. A on ionako nije bio heroj. Ja sam heroj.

Vidim je, kosa joj pada preko lice dok sanja.

Još samo dva zamaha krilima.

Bili šta ćeš ti ovde? Moj pas se zaleće kroz njen prozor, i posle šest spratova ja ležim sa otvorenim očima prema nebu. A u uglu njegovih usana opet perje.

Ti spavaš. Ja se budim.

 

Njene usne

 

Nepostojano ah na njenim usnama koje se pretvaraju bez milosti da ne osecaju tenziju koja preti da zapali vazduh. One podrhtavaju, jedva vidljivo. Uzdrmavajuci citav moj svet koji se pretvara u kulu od karata. Njen uzdah ga rusi, pogled pali, a kap znoja gasi. Sedim ispred nje kao feniks uzdignut iz sopstvenog pepela spreman da ne izgubim jos jedan zivot, ali kasno je… Njene usne se opet pomeraju…

Kruna

 

Skidam plašt, poslednji put. Crvena svila, natapljana krvlju, sinoć njenim suzama.

Zora se približava. A kada Sunce iz mora izroni biću daleko.

Kruna, samo običan metal gledan od strane onih ispod kao simbol moći, gleda me sa dugačkog stola za kojim su se generacijama sklapali dogovori beležeći sudbine miliona. Bog zna da mi nikada nije bila ništa više od tereta.

Mladi ratnik je sada došao po nju. Čeka ispred hladnih zidina sa svojom vojskom. Čeka da je otme. Ništa mu drugo nije bitno, spreman je da ubija, kolje i pali kako bi je stavio na glavu. Ne razmišljajući da će i sam ostariti.

Vitezovi su pod okriljem noći i punog Meseca iskrali moju dragu crvenih očiju. Nadam se da su dobro… Dobro su…

Oblačim odoru, svešteničku. Berberin mi je obrijao glavu i bradu svojim veštim rukama.

Mač. Poklon od oca. Ruka prelazi preko fino ukrašenog balčaka, poznati osećaj. Zatvaram oči, sećanja naviru, i krv… Ne…

Krećemo. Dva viteza prerušena u sveštenike navlače kapuljače preko glave i krećemo zajedno prema glavnim vratima.

Vrata se otvaraju. Vrisci žena sa decom u rukama, njihovi muževi su mrtvi, zbog mene. Njihove oči su isto crvene, a njihova odeća uprljana krvlju. Zbog čega? Zbog krune, zbog mača, zbog prestola?

Ne mogu… Ostanite ovde. Bez pogovora se zaustavljaju. Nastavljam u neverici prizora, preko zidina se diže plamen. Sa zadnje strane čujem kako se talasi odbijaju od čvrste zidine dvorca.

Spusti kapiju. Čuvar me prepoznaje i spušta, gledajući zbunjeno, ne govoreći ništa.

“Ne gađajte, to je sveštenik!” Čujem.

Kapuljača mi prekriva naborano čelo koje je sagnuto. Trava je crna, noge se drhtavo kreću ka glasu koji raspoređuje odrede. Zora je sve bliža, kroz dim se već probijaju zraci.

Vidim samo crne čizme vojnika koji se sklanjaju preda mnom. Ali kada je glas postao jasan i dva para čizama sa mačevima uperenim ka mom licu stao sam. Skinuo sam kapuljaču sa ravnodušnim izrazom lica.

Ako me prepoznaju poesćiće me na mestu.

“Pustite ga da prođe”, povikuje mladić sa ožiljkom na licu.

“Kuda si se ti uputio starče?”

“Idem iz ovog uništenog grada. Njegov vladar ga je uništio, i neka gori sada, zajedno sa ljudima koji su mu verovali. Boga ovde više nema.”

“Pravo zboriš starče. Stari kralj nije više sposoban da vodi ovo kraljevstvo. Vreme je da ga mlada krv smeni. Tvoj prolaz je zagarantovan, blagosiljaj mene i moje trupe, i možeš proći.”

“Hvala mladi ratniče.“

On kleknu, ja priđoh. Sunce je počelo da se uzdiše i moja senka ga je pokrivala, celog.

U ime, Oca, Sina i Svetoga duha…

Njegovo lice se sa osmehom podiže ka mom.

I u tom trenutku spoznadoh strah čoveka koji nije očekivao smrt. Odao me je grč mržnje u uglu usana. Zlatni bodež se zabode u njegov vrat.

“Zlato si hteo… Zlato ćeš i dobiti.” I krv prsnu, a on leže na zemlju gledajući ka nebu, grcajući, i pljujući crvenu tečnost.

Raširih ruke ka nebu gde je i on gledao, ali nije me bolelo.

Pao sam više njega i osetio kako zemlja diše. Najednom ništa nije izgledalo tako mračno. Uzvici vojnika su počeli da se gube u daljini. Bio sam siguran da će grad opstati.

Njegove oči su prazno zurile u daljinu, ka slavi. Ja zatvorih svoje sa omsehom na licu.

Mrak, tišina, mir.

 

 

Vrata pakla(raja)?

Ne mogu da pišem, svetlost sveće umire, moram da se vratim na bojno polje. Legije me čekaju. Poveo sam ih da osvojimo…

Njen osmeh…

I sada stojimo pred vratima pakla, bosi, spremni da gazimo preko vrelog stakla, ako uspemo da razvalimo okove koje si na njih postavila.

Tvoj dodir…

Stežemo koplja, ona lete, i zabijaju se u vrata doma koji nikada neće postati dom.

Ali zašto da stanemo sada?

Hajdemo legionari!

Njen pogled…

Neka vas vodi! Penjite se, ako ne možemo da ih srušimo preskočićemo ih! Penjite se uz koplja koja ste bacili. Gledajte ka nebu.

Večiti život?

Kome je obećan?

Samo sanjarima koji se plaše da žive u ovom trenutku…

Rat u ime ljubav… Zbog čega drugog?

I nekako na kraju ostajem sam… Njihovi šlemovi i štitovi biće posude iz kojih će psi piti kišu pomešanu krvlju spranu sa njihovih tela.

Padni kišo, sprej ljagu sa mog imena! Speri grehe sa moje prljave kože.

Svi su pali osim mene. Okrećem se, Sunca nema, samo oblaci i vrelina koja se probija sa druge strane kapije izbodene spartanskim kopljima.

“Dođi i uzmi me!”

Čujem glasove u glavi koji mi kažu da se vratim. Pre bi me uznemirili, sada sam siguran šta želim.

Želim da se prepustim, umoran sam, dosta mi je osvajanja, rušenja i klanja… Prsti polako prelaze ivicu, a telo počinje da se naginje…

Širim ruke, dok mi oblaci udaraju u lice i ožiljke na grudima.

“Zaaaaaar nisaaaaam biooooo dobaaaar raaaatniiik!?”

Oči su zatvorene, ali na licu je smešak… Dugo ga nije bilo.

Staklo ili perje…

Iznenadi me…

 

Kao u ritmu srca

 

To je kletva sa kojom sam rođen. Izgovaram najslađe reči koje se na kraju uvek pretvore u otrov koji će goreti u venama onoga ko ih sluša. I koliko god tebe da boli, ja ne osećam ništa…

Zašto me tako gledaš? Tvoje suze mi ne znače ništa, ne dotiču me. Ja sam samo kopija svog oca… Ono što sam se celog života trudio da ne postanem. A danas u ogledalu vidim onaj njegov jezivi osmeh u uglu usana.

Ni moje suze nisu značile ništa! Nikome! Nikada! Zbog toga sam prestao da plačem… Davno… Kada je u meni još uvek bilo života…

Idi, ne okreći se… Bolje bi bilo da me nikada nisi ni upoznala! Zar ne vidiš da ne mogu da se promenim! Da sam lutka sa greškom, napravljen bez srca.

Na te reči ona podiže glavu, a lice preliveno suzama, bolom i maskarom pogleda me u oči nežno, tužno: “Nadam se da nećeš umreti sam… kao starac ispunjen kajanjem…”, poslednja reč utihnu u grcaju razočarenja koje je moglo da samelje dijamant…

I ona gledajući me zakorači nazad, i nestade. Stopi se u masi jednoličnih ljudi koji nisu marili, a ja ostah sam, sa njenim rečima koje su nastavile da odzvanjaju u telu poput ritma otkucaja srca.