Starac ispunjen kajanjem

I dok zaborav guta materijalno u rđu i prašinu, sećanje ostaje netaknuto i ne prignječeno isto tako krhkim zubom vremena, koji je i sam čini se preskočio nekoliko krugova.
Smežurani prsti prelaze preko davno pisanih stranica. Stare ljubavi. Potraga za onom pravom koja je odavno završena. Drhte pred mislima koje su bile žive nekada i pred njima ponovo vaskrsavaju.
Osmeh naboranog lica, koje je nekada bilo ogledalo stranicama, budi se. Odavno je naučilo da se istina na njemu ne treba nositi.
Oči, sada stare, naprežu se da vide kroz neprozirnost koja se vremenom na njima taložila, ali ne da ne bi videle, već da u njih ne bi bilo zavirivano. Ali nije tako teško setiti se nečega što je pred njima nastajalo.
Kroz prizme ponosa i prezira reči se prelamaju i padaju negde duboko u starca, ili se samo iz njega ponovo dižu.
Rukopisi nikada objavljeni i dalje postoje. I dalje su isti, i dalje savršeni u svom nesavršenstvu, naslovima, broju i formi.
Možda je tako i bolje. Svetovi su ostali zaštićeni. Nijedna noga nije kročila u njih.
Ona, koja je trebala da dođe, za koju su kapije bile otvorene, zalutala je, i nikada nije stigla, iako sam uveren da je u jednom trenutku bila na putu. Posle prvih sedam godina, prestao sam da čekam, ali sam uvek sa nadom gledao u daljinu, ka severu. Uvek sam u nepoznatim senkama očekivao da ću prepoznati njen lik, ali uzalud… Plime i oseke mojih uzbuđenja i razočarenja načinili su od mene starca ispunjenog kajanjem.
I dok se sve menja, samo papir i ona ostaju isti.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s