Igra maski

 

Danas sam na trenutak osetio kao da sam neka druga osoba, i svidelo mi se. Naime, nije stvar da ja nisam bio ja, već da, u ovom slučaju, ona nije bila ona.

Toliko puta mislimo o tome kako nosimo masku, i svet gledamo kroz kaleidoskop čije boje nam nameću neki ljudi koji nisu mi, da nikada ne stanemo i razmislimo o maskama koje su se slepile i stopile sa njihovim licima. Nikada ne pokušavamo da ih svučemo, pokidamo sa njih, pa makar to kopanje ka iskrenosti i bolelo.

I dok je tako gledam kako me gleda, osećam da oseća kako joj pogledom skidam masku iza koje se krije. Njena reakcija je ono što me je nateralo da prestanem, zgranem se, okrenem glavu i pobegnem bez obzira.

Jer kada su nam se oči srele, njene su stidljivo pogledale dole, u pod, uzdajući se u socijalni kodeks da ću se u jednom trenutku okrenuti, jer je sasvim nepristojno buljiti. Ali uvideći da ima posla sa magarcem, ona prihvata igru. Podiže pogled, i ne okreće glavu.

U tom trenutku shvatam da ispred mene ne stoji devojka koja radi u prodavnici odeće, i koja je tu da uslužuje kupce, već devojka koja ima svoj život, vrlo verovatno i svog momka, omiljenu čokoladicu, kremu, farmerke.

Tog trenutka sam se okrenuo i izašao, a zatim i shvatio da se mi ustvari ne plašimo naših maski, mi se plašimo da dodirnemo ono što je ispod njih. Mi se plašimo nas samih.

Igra maski, svi je igramo… Neki bolje, neki malo lošije…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s