Šuma

Magla se spušta sa planine među uska i visoka stabla čija tekstura deluje poznato i uznemirujuće. Njihovo ime mi je na vrhu jezika, ali uporno izmiče.

Sedim na isuviše zelenoj travi koja je previše vlažna. Pogled se spušta na ruke koje su previše krvave. Štipam se za obraz u nadi da ću nekom magijom uhvatiti delić stvarnosti, i ranije sam sanjao ovakve stvari.

Ali sada mislim da sam budan. Obraz me boli, i niz lice mi se sliva krv. Pored mene je nož, veliki lovački, sa šest recki pri vrhu koje će olakšati posao oko dranje kože.

Sedim u lokvi krvi, okrećem se. Njegove oči koje je skoro skroz prekrila magla, koja počinje da guši, me nemo i prazno gledaju, u njima nema ničega. I koliko god očekivao da će mi nešto reći one besomučno i bespomoćno u sebe upijaju sivo ništavilo.

Suza iz oka se meša sa krvlju koja je počinjala da se suši. Ali taj protiv-otrov ga neće spasiti. Pokušao sam da naslonim obraz na njegov, nije pomoglo.

Ništa ga ne može spasiti.

Sada mu se vidi samo vrh njuške.

Iako ih ne vidim znam da su tu. Njegovi graciozni rogovi. Hladni poput vode iz potoka koji u blizini protiče.

Iako je ne vidim znam da je tu, na njegovom stomaku, rana od metka ispaljenog iz velike lovačke puške.

Iako ga ne vidim znam da će se vratiti, otac koji mi je dao nož i rekao da oderem svu kožu sa njega.

Iako deluje kao stvarnost, znam da sanjam. I da će sve biti gotovo kada oderem kožu.

Advertisements

One comment on “Šuma

  1. “Pokušao sam da naslonim obraz na njegov, nije pomoglo.” ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s