Pismo

 

Toplina me budi iz sveta u kome sam maločas bio JA, bez maski koje stavljam na sebe poput šminke kada se oči otvore.

7:15. U ruku uzimam spravicu da proverim poštu, klizim po ekranu. Taj bezlični dodir koji zmaenjuje otvaranje sandučeta praćen je sintetičkim DING.

Dva nova “pisma”. Prvo je neko bezveze, sa nekog dosadnog sajta, a drugo, iznenađujuće od osobe koja mi dugo nije pisala. Otvaram kapke malo jače, i sada sam definitivno budan.

Lagano klizim prstom po staklu upijajući svako slovo, vraćajući se na svaku reč dva puta, dok srce počinje ubrzano da lupa. Da se nalazim sa unutrašnje strane verovatno bih ogluveo, a bilo bi mi još toplije nego što je sad, dok se temperatura svakog trenutka povećava težeći kao limes beskonačnosti. Dođavola misli, koncentrišite se. Vraćam se ponovo na početak rečenice. O prokleto staklo, već danas, ako zahladi idem u knjižaru da kupim listove, a sutra počinjem da pišem pisma.

Zadnja rečenica. Čitam je, dvaput, a usne se poput plastelina oblikuju u smešak, polako, ali čvrsto. Nadam se samo da ga Sunce neće istopiti.

Zašto sam se toliko uzbudio, ne znam. Ustvari verovatno znam, ali neću to nikada verbalizovati, i ostaviću to u vidu slike da stoji duboko u galeriji uspomena, zajedno sa prepiskama o poeziji, o Preveru, o slikama, umetnosti, životu. Sa našim razgovorima začuđujuće bolnim za dve osobe koje se nikada nisu upoznale do kraja.

Okačiću tu sliku pored drugih u hladan vinski podrum, tako da kada mi bude trebala uteha i skrovište od vrućine, nasloniću svoja leđa na hladne betonske kocke koje čine zid, izvadiću pampur iz flaše koja stoji tu godinama, i opiću se životom. Životom koji nije moj, životom koji nikada neće biti moj. Ali životom vrednim sanjanja, jer i ona sanja.

Srce se polako stišava. Zemljotresi u Kaliforniji nadam se sa njim. Ustajem iz kreveta, a noge se nesigurno teturaju do želuzina odakle se probija jutarnja svetlost. Spuštam glavu zatvorenih očiju, i pružam im ruku u nadi da će me kada ih povučem na gore okupati svež dah vetra, ali avaj, i on je sada u nekom podrumu, posmatra dela prošlosti skriven od ovde i sada.

Okrećem glavu, i pogled dodiruje sve što mu je u vidokrugu. Papira i olovke nema nigde. Okrećem glavu ka monitoru i sa nekim prezirom gledam u tastaturu. Osmeh od plastelina se za nijansu izgubi, ali još uvek je tu, nadam se da se do kraja dana neće istrošiti.

Ekran je beo, i crna linija treperi, kao i moje srce, ponovo.

“Draga……”

Hvala ti, mislim da ću te poslušati.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s