(Ne)stvarni svet

Sedim sam u svojoj sobi koja nadgleda moj svet sa malog potkrovlja. Svet u kome sam sam, i u kome ja vladam, nema podanika ili drugih stanovnika, ja sam jedini, svoj počasni gost, svoj sluga i rob, svoj vladar i dželat.

A tu je i ona.

Vladam stvarima koje su ono što zamislim da jesu. Vladam u svetu u kom postoji jedna savršena žena koja ne postoji. U kom su snovi stvarnost, a kada se pretvore u noćnu moru, nestaju, i ja se budim.

Gledam u daljinu prema svetlima grada, a zatim pogled klizi u desno prema mraku, prema reci  i nasipu. Tamo sam pre samo nekoliko časova trčao prema zalasku Sunca.

Hoću da ga uhvatim i stavim u bocu sa malom maketom broda, da mi osvetljava plovidbe ka dalekim morima. I uhvatiću ga kad tad, a do tada ću da uživam u osećaju zemlje koja se okreće pod mojim vrelim stoplaima dok sam mu za petama.

Ovaj svet je isuviše mali za bilo koga ko želi da ga osvoji. Da vlada njime… Mislima.

“Samo jako zatvori oči… Videćeš, lakše je nego što misliš. Problemi ne postoje, sami ih stvaramo.”

Ne bi me čudilo da smo zaspali u hladovini hrasta na pikniku. A kada se budemo probudili shvatićemo da je naša priča ustvari priča Levina i Katjuške. I da je sve ovo delo crnog vina.

Ali ne. Ja samo puštam svoje misli da lete poput zmaja visoko u nebo dok mi u sobi na stolu stoji kopija Ane Karenjine. Toliko je lako i tako je lepo. Probaj?

Zašto me tako gledaš? Pusti me još malo da maštam… Molim te. Ne uzimaj mi ono što mi je jedino ostalo. Ne poklanjaj mi bol pogledom prezira.

Znam da se moram trgnuti iz snova. Ovaj svet nije takav. Realnost je isuviše hladna za one koji sanjaju i koji misle da san može da posluži umesto jorgana. Ali tako je udoban, evo, probaj. Evo uzmi knjigu, stavi je pod glavu umesto perjanog jastuka.

Osećaš li kako reči i melodije različitih mesta naslanjaju svoje opise na tvoje kapke?

Znao sam da ćeš me razumeti…

Gasim sveću.

“Nju barem nije teško bilo prevariti…” Gledam kroz prozor u mrak. Gledam prema svetlima grada koja se kroz sada zatvorene želuzine jedva probijaju, i ne obasjavaju njeno lice na kome se rađa osmeh.

Osmeh stvoren promišljenim redosledom reči u rečenici… Bez obzira na to, on je i dalje savršen.

Da li je ovo trenutak kada treba da se probudim?

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s