Starac ispunjen kajanjem

I dok zaborav guta materijalno u rđu i prašinu, sećanje ostaje netaknuto i ne prignječeno isto tako krhkim zubom vremena, koji je i sam čini se preskočio nekoliko krugova.
Smežurani prsti prelaze preko davno pisanih stranica. Stare ljubavi. Potraga za onom pravom koja je odavno završena. Drhte pred mislima koje su bile žive nekada i pred njima ponovo vaskrsavaju.
Osmeh naboranog lica, koje je nekada bilo ogledalo stranicama, budi se. Odavno je naučilo da se istina na njemu ne treba nositi.
Oči, sada stare, naprežu se da vide kroz neprozirnost koja se vremenom na njima taložila, ali ne da ne bi videle, već da u njih ne bi bilo zavirivano. Ali nije tako teško setiti se nečega što je pred njima nastajalo.
Kroz prizme ponosa i prezira reči se prelamaju i padaju negde duboko u starca, ili se samo iz njega ponovo dižu.
Rukopisi nikada objavljeni i dalje postoje. I dalje su isti, i dalje savršeni u svom nesavršenstvu, naslovima, broju i formi.
Možda je tako i bolje. Svetovi su ostali zaštićeni. Nijedna noga nije kročila u njih.
Ona, koja je trebala da dođe, za koju su kapije bile otvorene, zalutala je, i nikada nije stigla, iako sam uveren da je u jednom trenutku bila na putu. Posle prvih sedam godina, prestao sam da čekam, ali sam uvek sa nadom gledao u daljinu, ka severu. Uvek sam u nepoznatim senkama očekivao da ću prepoznati njen lik, ali uzalud… Plime i oseke mojih uzbuđenja i razočarenja načinili su od mene starca ispunjenog kajanjem.
I dok se sve menja, samo papir i ona ostaju isti.

Advertisements

Zamak u pesku

 

 

Nisam te dugo video…

Ali ti i ja. Mi se tako često nismo ni viđali. Naša „veza“ i nije bila „fizička“. Ja sam oduvek, od prvog dana kada sam te upoznao pomislio da ima nešto u tim tvojim velikim okruglasto klikerastim očima. Okatilo. Spoznao sam da iza njih gori vatra ali je nisam odmah razumeo, i pustio sam da me plamen proguta, znajući da me ne može ubiti. Mislim da sam te tada na trenutak izgubio. Ali sam uvek osećao prisustvo tvog veselog duha koji je bio negde na prelazu između veverice i morža. Nekada tako umoran i trom, a nekada nesavladiv.

Čak mi ovo ti i ja zvuči smešno kada ga izgovorim. Deluje kao da pokušavam da nategnem vasionu u zadnji džep, znajući veoma dobro da tamo neće moći da stane. Da ti i ja ustvari nikada nismo ni išli ruku pod ruku, već više jedno pored drugog. Kao da smo živeli u paralelnim svetovima između kojih je postojala tanka opna koja je dozvoljavala da se oni dodirnu, ali nikada da se proliju jedan u drugi.

Ti i ja, u početku nismo puno ni pričali, ali to se ni ne računa u ovakvim „vezama“, zar ne? Računaju se oni mali kratki momenti, skoro patetični, poput dodira ruke, ili malo dužeg pogleda.

Mislim da mi najviše nedostaje tvoj dodir, iako znam da ne voliš da te bilo ko dodiruje.

Ti i ja… Posle si rekla kako sam uvek tu za tebe kada ti je teško, kako te nikada nisam ostavio, iako je kroz tvoj život prošlo mnogo jedno-sezonskih prijatelja, tvredći da si ti kriva zato što ostaješ sama… Ne slažem se. Jer ako te nikada nisu razumeli, ako nisu shvatili da si takva, da lako kliziš kroz prste, onda su od samog početka bili osuđeni na gubitak.

A sve što ostaje iza srušene kuće je pesak i prašina, ali i od peska se može napraviti dvorac. Samo pusti vreme da teče, a ja ću biti tu. Biću neka izvitoperena verzija lovca u žitu, i neću pustiti pesku da odleti sa litice. Sakupljaću ga u kanticu i donositi ga tebi dok budeš pravila svoj zamak, pazeći na talase, da ga ne sruše.

Ne bih više da dužim, dužnost me čeka. Čekaću sa svoje strane membrane da se vasiona uskomeša i napravi naš sledeći korak.

 

Igra maski

 

Danas sam na trenutak osetio kao da sam neka druga osoba, i svidelo mi se. Naime, nije stvar da ja nisam bio ja, već da, u ovom slučaju, ona nije bila ona.

Toliko puta mislimo o tome kako nosimo masku, i svet gledamo kroz kaleidoskop čije boje nam nameću neki ljudi koji nisu mi, da nikada ne stanemo i razmislimo o maskama koje su se slepile i stopile sa njihovim licima. Nikada ne pokušavamo da ih svučemo, pokidamo sa njih, pa makar to kopanje ka iskrenosti i bolelo.

I dok je tako gledam kako me gleda, osećam da oseća kako joj pogledom skidam masku iza koje se krije. Njena reakcija je ono što me je nateralo da prestanem, zgranem se, okrenem glavu i pobegnem bez obzira.

Jer kada su nam se oči srele, njene su stidljivo pogledale dole, u pod, uzdajući se u socijalni kodeks da ću se u jednom trenutku okrenuti, jer je sasvim nepristojno buljiti. Ali uvideći da ima posla sa magarcem, ona prihvata igru. Podiže pogled, i ne okreće glavu.

U tom trenutku shvatam da ispred mene ne stoji devojka koja radi u prodavnici odeće, i koja je tu da uslužuje kupce, već devojka koja ima svoj život, vrlo verovatno i svog momka, omiljenu čokoladicu, kremu, farmerke.

Tog trenutka sam se okrenuo i izašao, a zatim i shvatio da se mi ustvari ne plašimo naših maski, mi se plašimo da dodirnemo ono što je ispod njih. Mi se plašimo nas samih.

Igra maski, svi je igramo… Neki bolje, neki malo lošije…

Šuma

Magla se spušta sa planine među uska i visoka stabla čija tekstura deluje poznato i uznemirujuće. Njihovo ime mi je na vrhu jezika, ali uporno izmiče.

Sedim na isuviše zelenoj travi koja je previše vlažna. Pogled se spušta na ruke koje su previše krvave. Štipam se za obraz u nadi da ću nekom magijom uhvatiti delić stvarnosti, i ranije sam sanjao ovakve stvari.

Ali sada mislim da sam budan. Obraz me boli, i niz lice mi se sliva krv. Pored mene je nož, veliki lovački, sa šest recki pri vrhu koje će olakšati posao oko dranje kože.

Sedim u lokvi krvi, okrećem se. Njegove oči koje je skoro skroz prekrila magla, koja počinje da guši, me nemo i prazno gledaju, u njima nema ničega. I koliko god očekivao da će mi nešto reći one besomučno i bespomoćno u sebe upijaju sivo ništavilo.

Suza iz oka se meša sa krvlju koja je počinjala da se suši. Ali taj protiv-otrov ga neće spasiti. Pokušao sam da naslonim obraz na njegov, nije pomoglo.

Ništa ga ne može spasiti.

Sada mu se vidi samo vrh njuške.

Iako ih ne vidim znam da su tu. Njegovi graciozni rogovi. Hladni poput vode iz potoka koji u blizini protiče.

Iako je ne vidim znam da je tu, na njegovom stomaku, rana od metka ispaljenog iz velike lovačke puške.

Iako ga ne vidim znam da će se vratiti, otac koji mi je dao nož i rekao da oderem svu kožu sa njega.

Iako deluje kao stvarnost, znam da sanjam. I da će sve biti gotovo kada oderem kožu.

Svetski putnik

Svetski putnik, sa svakom nalepnicom na koferu bez dna sakupljam bol. Papiri, olovke, knjige, slike, pisma, uspomene… Sve pamtim, za sve ima mesta. Dodir igle i gramofonske ploče u kafeu uz Kotorsku kaldrmu, dok sunce zalazi, a vetar sa talasa prolazi kroz dugu kosu gitariste čiji šešir sa nekoliko zarđalih novčića stoji pored mojih bosih i mokrih stopala.

Korak napred, zvuk gitare se stapa sa zujanjem podzemne železnice Beča. Još dva minuta i voz stiže. Za tačno dva minuta svi polupocepani plakati sa druge strane trake, na veštačko osvetljenom zidu, nestaće. Mene će gvozdena zver progutati i velikom brzinom će pojuriti ka pećini, čineći da se moje zenice rašire u mraku u potrazi za svetlošću.

Zatvoriću oči, vratiću se nekoliko godina u prošlost. Pod rukama ću osetiti metalnu šipku, i čuću galebove. Atlantski okean, dom Atlantide, mističnog grada koji iako ne postoji sada postoji. Zamišljam ga negde u daljini kako izranja na površinu. Preskačem ogradu, i bosa stopala propadaju u vreli pesak. Trčim ka vodi. Udišem vazduh duboko. Razbijam se od talase.

Na krilima feniksa

 

– Ali zašto feniks?

– Zato što on predstavlja nešto što nastaje ni iz čega. A ti to umeš. Umeš da uhvatiš mističnu notu koja lebdi, baciš laso oko nje, ukrotiš apstraktno, pripitomiš ga i stopiš se sa njim dok pišeš. Uvučeš nas u svoj san, stegneš dovoljno čvrsto da se osetimo sigurno a zatim se vineš u visine, staneš među oblacima, pustiš nas, i dok padamo i gledamo tvoje misli, ti stojiš gore i čekaš. Čekaš da vidimo i osetimo. Zatim se sjuriš na krilima feniksa i u velikom oblaku vatre uhvatiš nas pre nego što dotaknemo zemlju. Ja sam u tvom zagrljaju osetila bol, dovoljno jak da ubije, gledala sam kako umireš i pretvaraš se u pepeo. Gledala sam kako se rađaš, kako ti krila ponovo rastu, kako se dižeš u visine i ostaješ tamo dok ne odlučiš da nas pustiš da u tvom zagrljaju padamo kroz nežni vrtlog da bi nas na kraju ponovo uhvatio. Iako sam leptir, nikada nisam izgorela…

– …

Čekanje

 

Smiren?

Daleko od toga. Sedim u svojoj sobi, telefon zvoni, ali zvuk je prigušen visokom temperaturom, emocijama i hladnoćom u meni. Nestali su svi Bogovi, nimfe i muze kojima sam se okretao, ali nikada nisam tražio njihovu dozvolu, samo oproštaj. A sada se ne usuđujem, zagrebao sam noktima, stisnuo sa mrtvim izrazom lica dok se krv slivala niz prste, ne verujem da bi mi čak ni bludnik kao Zevs oprostio.

Zato se pretvaram u svog Boga.

Pokušavam da udahnem duboko, ali negde na pola dah se zaustavlja. Izdišem. Učenik velikih filozofa, oni me nemo posmatraju sa polica. Da njihove gipsane glave mogu da se pomeraju,verovatno bi negodovale.

Neka su prokleti i oni, i svi zbog kojih sampostao ovakav.

Kada si se poslednji put nasmejao? Kada si poslednji put nekome pomogao bez da si ih odmah zatim upisao u crnu knjižicu?

Telefon i dalje zvoni. Moja dva najbolja druga zovu, na smenu, čuli su šta se desilo.

Ne mogu da se javim. Gledam svoj odraz u prozoru, on se iskrivljuje, ja nestajem, pa se pojavljujem ponovo. Isti kakav sam bio. Sada bi bio pravi trenutak da se noćna mora završi… Da me prozorsko okno proguta i izbaci sa druge strane, u magloviti svet vizija kako bih jasnije video. Jer tamo negde u mraku postoji svetlo, i ako ga postavim kao cilj, imaću put kojim ću moći da se krećem. Bez mraka sivilo sa ove strane će me pretvoriti u mrlju. Zato te molim da me ne mrziš… Morao sam da pređem na drugu stranu. Da nisam, više ne bih bio ja, onaj kog si volela.

Zurim u svoj odraz. On ustaje, gleda me. Njegove usne se pomeraju kao da želi nešto da kaže, ali mrak ga guta, i on nestaje.

Mislim da je rekao: „Čekaj me, pronaćiću te…“

Čekam…

Na svom tronu od kostiju gde kazaljke razvlače vreme u beskraj…

Čekam.