Kada magija nestane

 

Stojimo na raskršću, neko će morati da ode prvi.

 

Bilo da sam to ja ili ti, mnogo će da boli.

 

Već osećam kako reči podrhtavaju u vazduhu i pokušavaju da se sakriju u mraku, iako nema vetra, ni sivih oblaka, dok ih ponoćna mesečina otkriva, poput nespretnog mađioničara.

 

Ostali smo bez trikova. Nema više svilene šarene marame koja će u beskraj da izranja iz rukava. Rukavi su zavrnuti do laktova. Nema više kečeva koji će u poslednjem momentu povratiti sve čipove sa stola.

 

Da li će biti poslednje ruke, koja će naći oproštaj u drugoj, i priznati blef, ili ćemo oboje nestati u oblaku dima cigarete, i spustiti se poput senki na vrele pločnike hladni? I kao takve, hoće li nas sprati ulični čistači kada koraci prestanu, i sve usmaljene duše zaspu?

 

Ne znam, sve ove misli mi naviru dok te čekam. Svetlo iznad moje glave treperi… Da li si već otišla?

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s