Još jedno poznanstvo

Toliko sam razmišljao šta da napišem, kako da se predstavim, da ostavim dobar prvi utisak, jer se oni ostavljaju samo jednom. Osećam kao da me ne znaš iako u mojim snovima nije tako.

 

Ali onda sam shvatio da reč na papiru živi bez obzira na to da li se ona nekome sviđa ili ne, da li neko zna za nju, ili ne… Baš kao i mi…

 

I ti i ja tragamo za plamenom koji će nas upaliti dok ne izgorimo.

 

Ja pokušavam da pronađem sebe, premda znam gde sam, mislim da se neću pronaći dokle živim. Zato biram da napipavam u mraku kada zatvorim oči i pustim prste da stegnu olovku. Zato to sada delim sa tobom, jer želim da znaš da ono što vidiš nije ono što se krije ispod površine.

 

Na površini je maska koja se stapala sa licem godinama, rečima, dodirima.

 

Jedino oči ne lažu, gledaj u njih, jer želim da me upoznaš.

 

Idealna ti koja obitava u mom svetu daleko je od stvarnosti, ali meni se sviđa tako. Hoćeš da me pustiš da živim u laži, na povodcu iluzije?

 

Molim te… Nemoj se nikada menjati. Nemoj mi nikada reći istinu.

 

Kada magija nestane

 

Stojimo na raskršću, neko će morati da ode prvi.

 

Bilo da sam to ja ili ti, mnogo će da boli.

 

Već osećam kako reči podrhtavaju u vazduhu i pokušavaju da se sakriju u mraku, iako nema vetra, ni sivih oblaka, dok ih ponoćna mesečina otkriva, poput nespretnog mađioničara.

 

Ostali smo bez trikova. Nema više svilene šarene marame koja će u beskraj da izranja iz rukava. Rukavi su zavrnuti do laktova. Nema više kečeva koji će u poslednjem momentu povratiti sve čipove sa stola.

 

Da li će biti poslednje ruke, koja će naći oproštaj u drugoj, i priznati blef, ili ćemo oboje nestati u oblaku dima cigarete, i spustiti se poput senki na vrele pločnike hladni? I kao takve, hoće li nas sprati ulični čistači kada koraci prestanu, i sve usmaljene duše zaspu?

 

Ne znam, sve ove misli mi naviru dok te čekam. Svetlo iznad moje glave treperi… Da li si već otišla?

 

Groznica

 

 

Zvezda koja je nekada bila na dohvat ruke pretvorila se u pepeo. Bila je previše sjajna, i u odrazu zlatnog štita, poklon od boginje Atine, zaštitnice heroja, uništila je sebe.

 

Moje srce tada se pretvori u kamen, otkucaja nije bilo. Kao stena u pustinji, preko dana bi se širilo, a noću bi se skupljalo, stvarajući pustaru u duši koja je počela da se gubi ne prepoznajući više strane sveta.

 

Veštački otkucaji započinjali su peščane oluje u nadi da ću se pod praznim nebom izgubiti u svom ludilu i umreti pod praznim svodom koji je dozivao moje ime. Prepuštao sam mu se, hvatao sam se za pesak, sve bezvoljnije i beznadežnije, a on je cureo kroz moje prste.

 

Kiša onda poče da pada i pesak se pretvori u blato. Mislio sam da neću dočekati sledeće jutro, sledeće Sunce.

 

Ali pogrešio sam. Probudio sam se. Sa osmehom na licu.

 

Krvav ali sa osmehom na licu. Delići sna zabili su se u moje telo, ali osećao sam se malo bolje. Osećao, reč čije značenje sam mislio da je za mene izgubilo značenje.

 

Osetio sam korake koji se približavaju pustinji. Bosonoga, visoka, izdužena figura sa maramom preko lica koračala je u potrazi za izgubljenim snovima. Na levoj ruci sedeo je biserni prsten, tiho sijajući, ne praveći zvuka.

 

Pustinja je izgledala svetlije. Osetio sam vetar sa juga, odakle je dolazila, da… Osetio sam slani miris mora. Osetio sam kako se njena svilena haljina boje rubina talasa.

 

Oči su joj delovale bistro. Znala je kuda ide. Znala je šta traži, i šta može da nađe. Znala je da se duboko u pustinji nalazi smrt, a u njoj život. Išla je da umre, da bi se ponovo rodila.

 

Dolazila je po mene. Dolazila je na sever, po svoje snove koje sam čupao iz pocepane kože, i brižljivo spuštao pored sebe.

 

Nije znala da sam je sanjao. Da je sanjam dok mi se približava.

 

Nežna bleda princeza punih crvenih usana.

 

Sklapam oči, stiskam ih jako. Dođi molim te. Molim te, ne mogu sam.

 

Moje oko gleda ka nebu, niz čelo se sliva kapljica znoja. Imam groznicu, opet. Opet sam je sanjao.

 

Nežnu princezu koja ne postoji.

 

 

Inspiracija

 

U dubini svog jednosobnog stana, na stolu nasloljenom a zid, nasloljen laktovima spremao sam se da počnem. Bela hartija nemirno je zurila u mene, a penkalo je podrhtavalo. Odnekud iza dopirala je prigušena svetlost lampe.

 

Smisaomi je izmicao dok sam posmatrao prazninu na kojoj nešto treba stvoriti. Nisam mogao tek tako uhvatiti se pera i piskarati koješta. Priča mora da ima motiv, uvod, razradu i zaključak. Posebno kada iza sebe imate reputaciju. Pod reputacijom podrazumevam da Vas je neko bilo kada i bilo gde nazvao piscem, pa makar i u negativnom smislu. Ah, onaj Kalabić, on je kao neki pisac, neće se od toga leba najesti.

 

Inspiracija? Gde je?

 

Okrećem se po kuhinji, gledam po prljavim sudovima koji stoje na radnom stolu. Zagledam u crvenu šepu gde je u popodne bio pasulj, ne, nema je tu. Plafon… Nema inspiracije na plafonu dečače, šta to radiš?

 

Zatvori oči, seti se. Kako si pre umeo?

 

E pa pre je bilo pre. Sada je sada.

 

Zvuk cvrčaka i svađe koja se odvijala sprat iznad bude uspomene zar ne… Zašto rukom prelaziš preko tog ožiljka na grudima sada? Šta je bilo? Da nećeš da se sažališ na sebe možda?

 

Ne, nego neću da pišem kada nemam motivaciju!

 

Pa šta ako nemaš motivaciju ili inspiraciju, vi pisci samo kukate. Piši nešto pa šta god da ispadne, svi umetnici su tako radili… Tako se razvija stil..

 

O molim te. Stil? Kakav stil? Nisam pročitao knjigu poslednjih godinu dana, na čemu da ga razvijam? Na dnevnom horoskopu ili uputstvu za pravljenje pudinga? Dosta mi je za večeras. Setio sam se kako je to nemati materiju za pisanje. Probaću sutra, pa ako ne uspem onda prekosutra…

 

Ma piši kada ti kažem, piši! Seti se kako si…

 

Upalio sam svetlo u kuhinji, i tako ugasio drugi glas u sebi. Moram da operem ove sudove, baš su počeli da smrde.