Vozovi

Pre nekoliko dana imao sam priliku da putujem vozom. Ovo, kod nas, pomalo zaboravljeno prevozno sredstvo neodoljivo podseća na komunizam, i vraća neki osećaj “starih” dobrih vremena. Sama kupovina karata na železničkoj stanici je modernizovana, i to je sve što je urađeno na poboljšanju železničkog saobraćajnog prevoza.
Kada Vam ljubazna žena na šalteru da kartu, a vi zakoračite na peron, zakoračili ste nazad u sedamdesete godine. Tu su stari plavi kombinezoni otpravnika vozova koji imaju pištaljke, i non-stop nekuda jure i gledaju na časovnik. Lica putnika oslikavaju emocije iščekivanja, tuge, radosti. Ljudi odlaze, zauvek, neki se vraćaju, sa osmehom na licu, neki isuviše umorni da bi njihovo lice pokazalo bilo kakvu emociju.
I tu moja avantura počinje. Voz za Novi Sad se nalazi na peronu dva, koloseku dva. Prilazim mu, i otkrivam da je i na njega vreme ostavilo svoj pečat, pored mnogih zarđalih delova, skoro cela njegova površina je prekrivena grafitima. Koje radnici i železnica izgleda ni ne pokušavaju da sakriju, možda su ih prihvatili kao deo svoje kulture?
Uski prolaz putničkog voza prostire se celom dužinom kroz vagone koji su odvojeni kliznim vratima. Smeštam se i kroz prozor gledam reku, udobnost plavog sedišta čiji materijal podseća na pliš me uspavljuje. Oči se sklapaju.
Lagan dodir na ramenu me budi iz sna. “Dobar dan. Vašu kartu na pregled, molim.” Vadim kartu iz torbe. Sanjivo posmatram čoveka sa brkovima koji piše nešto po karti i vraća mi je. “Hvala gospodine.” I dok se ja polako vraćam sebi on nastavlja kroz poluprazni vagon. “Nemam kartu”, odgovara stariji čovek na njegov zahtev da pokaže kartu. “Eh, baš ništa nemate?” Čovek vadi novčanicu od dve stotine dinara, daje je kondukteru, na šta ovaj klima glavom i nastavlja dalje. Pomislio sam da i dalje spavam i da je sve ovo deo mog sna. Na šta je uticao i prizor koji se oslikavao na mom prozoru. Stara zgrada, kao da je napravljena za snimanje nekog filma iz šezdesetih godina, nekoliko staraca koji sede na drvenoj klupi ispred i piju pivo iz braon staklenih flaša. Ali vazduh koji me je kroz isti prozor osvežavao uverio me je da ne sanjam.
U tom trenutku sam shvatio da sam krenuo na put kroz vreme, a ne do Novog Sada. Drago mi je što još uvek postoji subkultura kao što je ova, koja je opstala uprkos koroziji vremena, koja uspeva da nagrize i da progrize kroz sve. Čak i kašnjenje voza od preko sat vremena u povratku, nije narušilo ovo jedno posve neverovatno iskustvo, već ga je učinilo još više autentičnim.

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/putovanja/vozovi

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s