Milk šejk

Široko, dugačko i veliko stepenište, ja na njegovom vrhu. Imam pet godina. Gledam kako se čelične šipke, na ulici, sa narandžastim svetlima koja trepere, probijaju kroz granje, nema lišća, zima je, kroz kapiju, dugačke rešetke, kroz uspavanu jutarnju izmaglicu, koja je tako niska da deluje, da kada bih napravio još jedan korak zakoračio bih na površinu oblaka.

Male teksas pantalone, mala teksas jakna i male patike koje nemaju pertle, na lepljenje su.

Da li bi me oblak primio, ili bi me pustio da propadnem? Ne znam… Znam da je konjić ostao kući, crni konjić, na ljuljanje.

Mama kucka na staklena vrata, moram da se vratim unutra, hladno je. Ulazim u veliku zagušljivu prostoriju koja nije puno toplija. Mermerni pod, šaren od crnih i crvenih kamenčića se na drugom kraju pretvara u uski hodnik postavljen linoleumom koji je prljav od blatnjavih cipela.

Ima još male dece , ima još mama i tata. Ali ipak se osećam usamljeno, ne deluje mi kao da bi se ta deca igrala sa mnom. Ustvari, neka možda i bi, vidim im to u očima punim usplahirenosti, ali roditelji ih drže čvrsto zagrljene, ne puštaju ih.

Svi čekamo, u polumračnoj prostoriji.

U hodniku vrata se otvaraju, a strašan glas proziva. Roditelji ulaze sa svojim bunovnim dečakom ili devojčicom, i izlaze, ulaze, izlaze, ovaj ritual se ponavlja, a lica koja izlaze deluju sve izduženija, tužnija, umornija.

Neko opšte sumorno osećanje pritiska sve, čak i tišinu, i ja ga osećam.

Znam šta će se desiti.

Glas iza vrata će izgovoriti moje ime. Mama i tata će ući sa mnom. Rećiće mi da zadignem majicu. Ovaj deo ne volim, kada mi neki Nestorović, tako mu piše ćirilicom na džepu od mantila, stavlja ono hladno po stomaku i leđima i govori mi da dišem. To, hvala Bogu kratko traje, a i posle prvog dodira i nije tako hladno.

Kada se to završi ja ustanem sa male drvene stolice, i dok se ponovo obučem taj Nestorović je već prešao za drugi sto i počeo jako jako brzo da kuca na pisaćoj mašini, crvenim i plavim slovima. To bi bilo gotovo za dva-tri minuta.

Onda je dolazio moj omiljeni deo, obavezno bi mi kada krenemo kući kupili milk šejk od vanile – MOJ OMILJENI!

Ali pre toga bi se doktor nešto ispričao sa mamom i tatom. Spominjali su neku ASTMU i BRONHITIS, nisam znao o čemu se radi. Nisam znao ni zašto su moji roditelji delovali tako uplašeno. Nije bilo ni bitno. Jer sam znao da je kada se provučemo kroz prepuni hodnik vreme za milk šejk!

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/sasvim-slucajno/milk-ejk

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s