Ispovest

Kapuljača je prekrivala njegovo izduženo lice na kom nije bilo brade. Sedeo je u jednom od zadnjih redova Bogorodičine crkve, obavijen tamom spolja i iznutra. U pismu koje je poslao pisalo je da ću ga tu naći.

Poslednji put sam ga video pre četiri dana, a po haotičnom rukopisu rekao bih da je stanje počelo da se pogoršava. Seo sam pored njega, na nekoliko centimetara od senke, na bledoj svetlosti sveća koje su lenjo bacale svetlost sa oltara.

Nisam mogao da mu vidim lice, ali sam osetio tenziju u njegovom telu. Jedno koleno je pritiskao koščatom, mršavom rukom, ali drugo je bilo jače, i cupkalo je po pločicama, praveći tup zvuk, koji je bio monotono neprimetan.

Pogledao sam malo bolje, u mrak, čini mi se da su mi se oči privikle na tamu, i da sam ispod kapuljače video dva plava kruga i u njima plamen. Stavio sam ruku na njegovo rame, i osetio kako se trese celim telom. Ali to nije bilo od hladnoće, ja sam upravo pobegao od snežnog neba, ovde je toplo, a on već neko vreme sedi tu.

“Ovo mesto je sveto”, rekao je. “Da li znaš da su sredinom prošlog veka parižani, besni jer je Kurto, vidiš, dali su mu i ime, sa svojim čoporom ubio četrdeset građana.”

“Znam za tu priču”, rekoh, “deda mi ju je ispričao. Kaže da je bio u rulji kada su ih saterali ispred katedrale i pobili svih šest. Šta sa tim?”

“Stvar je u tome, dragi moj prijatelju”, reče on, “što sam ja znao to još sa sedam godina. Jedne večeri, slične ovoj danas, kada je sneg padao, baš kao što sada pada, posmatrao sam katedralu. Uvek sam je nalazio prelepom, izvorom inspiracije. I…”

Obe noge počeše da mu cupkaju… Nije bilo hladno.

“I?”, upitah ja.

“I…” krete on… Ali se vrata crkve otvoriše, i vetar uznemiri stabilni plamen sveća. on se trznu, ali se smiri. Čini mi se da se još malo povukao u ćošak. “I… video sam građane sa vilama, vatrom, kamenjem, kako ih ubijaju. Čuo sam njihove krike, baš kao što tebe sada čujem. Nikome to tada nisam rekao. Nikada više nisam imao takve vizije, barem ne do prošlog punog meseca, koji je bio prvih dana zime.”

Znam šta se tada desilo, pomislih u sebi. Jadnik, mislili su da je lud, da je bolestan, da je đavo, da je Bog. A njega su te vizije počele da uništavaju iznutra. Prestao je da jede. Danas je pola čoveka koji je nekada bio. Žena ga je ostavila. Nije ga nikada ni volela, ali ga je još manje volela, kada bi po ceo dan sedeo u svojoj sobi sa papirom i olovkom i pisao stihove za koje nije znao šta znače. I sam se čudio napisanom. Jednom je pokušao da spali sve, ali nije imao srca. Mislio je da papiri imaju veliki značaj.

Ja mislim da je poludeo. Pokušavam od samog početka da ga razuverim, ali ne uspevam.

“Moram da ti kažem šta sam danas video.”

“Uništavaš svoj život, ne možeš više ovako. Znam za jednog popa, koji je pre nekoliko leta isterao đavola iz jedne devojčice, evo, ona je i dan danas dobro.”

“Nisam lud!”, viknuo je. Žena koje je klečala ispred oltara, se prepade i istrča u belu maglu. “Moram ti reći šta sam video, jer je to što sam video smrt.”

“Dobro. Ispričaj mi.”

“Video sam čeličnu pticu, video sam dva velika betonska stuba, video sam vatru, i ljude kako lete…”

“Ne možeš više ovako…”, rekao sam mu. “Ne mogu te više gledati kako uništavaš svoj, i živote oko tebe. Ili ćeš prestati, ili me nemoj više zvati!”

“Ali, brojevi… Video sam i brojeve 9,11,2001.”

“Nostradamuse… Zbogom… Tvom umu nema spasa…”

Ustao sam, okrenuo se. Bilo mi je teško ali nisam mogao da dozvolim da njegova ludost pređe i na mene. Teškim koracima sam izašao u belu smrt, dok je iza mojih leđa njegovo tiho “ali” počelo da utihnjuje…

Činilo mi se da u daljini čujem zavijanje vukova…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s